Пrikazivati prst: istorički simbolizam, kulturalni kod i granice oštrbe

Duboka istorija gesta: od antičke apotropike do moderne sprogljubice

Gest «prst» (kukish, šiš), pri kojem veliki prst se probija između pokazivog i srednjeg prsta zatvorenog kулaka, je jedan od najstarijih i najsemiotički nasićenijih simbola u svetskoj kulturi. Njegova oštrboznost nije univerzalna, već kontekstualna, ovisna o kulturalnom kodu, situaciji i inicijativi demonstranata. Sa naučne tačke gledišta, ovaj gest predstavlja jasni primer neverbalne komunikacije, čiji značenje je evoluiralo od sakralne zaštitu do grubog odbijanja i uništavajućeg poruka.

Antički izvori: zaštitu, plodnost i šale

Prve poznate slike gesta (lat. manu fica — «ruka-figa») se pojavljuju u drevnorimskoj i etruškoj kulturi. Inicijalno je nosio apotropni (zaštitno-obezbeđujući) karakter:

• Zaštita od sglaza i zlih sila: Gest, sličan ženskim genitlijama (fica — smokva, plod smokve, takođe slangovno obeležje vulve), simbolizovao je plodnost i život, odbijajući zli očaj. Na vrpcama u obliku figi (figurine) su nosili kao amuleti.

• Falčićki simbol: U kombinaciji sa frikcijskim pokretom («uvlačenje») gest je bio neprihvatljiv simbol seksualnog akta i imao je komično-oshtrbovni podtekst, što pokazuju antički graffiti i komedije.

Interesantan činjenica: U drevnom Rimu gest su koristili za ritualnu poruku, usmeravajući ga u pravac konkurenta na igrama. U isto vreme, robovi su pokazivali figu iza leđa gospodarza, kako bi se simbolički zaštitili od njegovog gnova, — praksa koja je zabeležena u satirama Persija.

Srednjovekovje i Renesansa: formiranje dvojnog značenja

U kršćanskoj Evropi je javni gest bio adaptovan i dobio novo zvuče:

• Zaštita od dijableta i vještičara: Gest je nastavio da se koristi kao suveran obrož, a u Nemačkoj je bio poznat kao Feige (figa) ili Fickfack, a u Italiji — far la fica.

• Jasno oštrbovstvo i negiranje: Do XIII–XIV vekova je gest prvo ušao u upotrebu kao neprihvatljiv i uništavajući znak. Ga su pokazivali kako bi izrazili kategoričan odbijaj, šale ili optužbu za glupost. Na slici Botticelli «Vesna» (oko 1482) jedna od graci, Harita, možda pokazuje ovaj gest, što se tumači historičarima umetnosti kao složen mitološki ili kurtoazni simbol, a ne direktno oštrbovstvo.

Kulturalne razlike: ne uvek oštrbovstvo

Oštrboznost gesta se razlikuje u različitim kulturama:

• Rusija i slavenske zemlje: «Prst», «šiš», «kukish» — otvoreno oštrbovstvo, znači grubi odbijaj, šale («šiš s maslom», «figa s dva»), seksualno oštrbovstvo.

• Portugala, Brazil, Hrvatska, Turska: Gest (figa) je pre svega moćan amulet od sglaza i privlačenja sreće. Ovdje nose amulete iz crvenog koralja ili srebra.

• Japonija: Gest (親指を中指と人差し指の間に入れる) se koristi za obeležavanje odbijaja, ali ne nosi tako jasnu seksualnu konotaciju i smatra se umjereno grubim.

Interesantan činjenica: U nemačkoj kulturi gest nosi ime "die Feige zeigen" i ima sličnu sa ruskom negativnu boju. Međutim, u sredini XX veka psihanalitičar Erich Fromm je u delu «Anatomija ljudske destruktivnosti» naveo ga kao primer simboličke agresije koja zamenjuje fizičko nasilje.

Psiholingvistika i savremensnost: mehanizam oštrbovstva

Sa tačke gledišta psiholingvistike, prikazivanje prsta je emblematski gest, koji ima jasno verbalno odgovarajuće (npr.: «Pobegni i propadni!», «Ništa ne dobijes!»). Njegova oštrboznost se sastoji iz:

1. Prekidanje tabua: Gest se odnosi na tabuizovanu telesnu sferu, što izaziva reakciju odbijanja.

2. Demonstracija prezire: Gest je usmeren na uništavanje adresaata, oduzimajući mu dostojanstvo i status.

3. Agrski odbijaj: To je neverbalni analog grubog odbijaja, blokirajući dalju komunikaciju.

U savremenskim pravnim sistemima (uključujući ruski) javna demonstracija ovog gesta može biti ocenjena kao malo huliganstvo (čl. 20.1 KоАP RF «Narушenie obščestvennogo poretka») ili, u određenom kontekstu, kao oštrbovstvo (čl. 5.61 KоАP RF), ako će biti dokazan umisel uniziniti čast i dostojanstvo.

Etički i društveni izvod

U konačnici, prikazivanje prsta je akt prekida komunikacije, prekid od argumentacije do primitivne simboličke agresije. Njegova primenljivost i dopuštenost u savremensnom društvu, koje se pravi konstruktivnom dijalogu, je izuzetno sumnjiva, što potvrđuje i istorijska semiotika, i norme društvene etike.

Permanent link to this publication: