Mogu li tarakani živjeti na Luni? Ekstremalne uslovije i granice života

Pitanje o mogućnosti preživljavanja tarakana na Luni dodiruje fundamentalne probleme astrobiologije i ekstremalne biologije. Iako imaju reputaciju kao iznimno izdržljivi organizmi, lunička sredina predstavlja skupinu faktora, svaki od kojih je smrtonosan za bilo koju poznatu formu života. Analiza uslova na satelitu Zemlje i fizioloških ograničenja tarakana omogućava da se daje jednoznačno negativan odgovor, ali sam po sebi ovaj pitanje otvara zanimljive naučne perspektive.

Fiziologija tarakana i granice njihovog preživljavanja

Tarakani, posebno crveni prusak ili američki tarakan, pokazuju fenomenalnu izdržljivost prema nizu neugodnih uslova. Oni mogu nositi značajne doze radijacije, do 15 puta više od letalne doze za čoveka, preživjeti bez hrane tokom nekoliko nedelja i obnoviti se nakon kratkog potapanja u vodu. Njihova izdržljivost je posledica sporećeg ćelijskog ciklusa, efikasne sistema popravke DNK i sposobnosti ulaska u stanje anabioze pri lošim uslovima. Međutim, te adaptacije deluju unutar zemaljske biosfere. Kritična zavisnost za tarakana, kao i za bilo koji drugi organizam, je prisustvo atmosfere. Dijahalni sistem tarakana, sastavljen od traheja, zahteva prisustvo gasovitog kisika za izvođenje disanja.

Ambijentalni vakuum i temperaturni režim Luna

Luna skoro potpuno lišena je atmosfere. Ambijentalno pritisak na njenoj površini iznosi oko 10^{-12} torr, što je uslov dubokog vakuma. Pri takvom pritisaku tečnosti brzo počinju da kipaju pri sobnoj temperaturi zbog nedostatka spoljnog pritiska. Hemolimfa (analog krvi u članišطلاق stonogih) u tijelu tarakana bi instantečno isparila, što bi vodilo do raskida tkiva i brzog smrti. U isto vreme, na organizam će uticati ekstremni temperaturni režim. Lunički dan traje oko 14 zemaljskih dana, tokom kojih temperatura na ekvatoru može dostići +127°C, a tokom luničke noći opasti do -173°C. Ni jedan zemaljski organizam ne poseduje belkovske strukture, sposobne da održavaju život u takvom opsegu. Belci denaturiraju pri visokim temperaturama, a ćelijske membrane se uništavaju pri dubokoj zamorzi.

Radiacioni fon i problem metabolizma

Odsustvo magnetnog polja i guste atmosfere na Luni čini njenu površinu bezobzirnom prema kosmičkoj i sunčanoj radijaciji. Dosažena doza radijacije na luničkoj površini iznosi 200-1000 puta više od doze na površini Zemlje. Iako su tarakani izdržljivi prema radijaciji po zemaljskim merimena, dugotrajan uticaj takvih tokova bi izazvao neobratne oštećenja DNK i smrt stanica. Uz to, pred organizmom bi stala nerazrešiva problema metabolizma. Iako bi tarakan nekako čudno bio zaštićen od vakuma i prepadova temperature, nemalo bi imao što disati i što jesti. Odsustvo organske materije i vode čini nemogućim bilo koji poznat metobolički ciklus.

Naučni kontekst i značenje eksperimenta

Misleni eksperiment sa tarakanima na Luni ima ne samo umozrinski karakter. On akcentira principijalnu razliku između izdržljivosti prema pojedincim stresnim faktorima u zemaljskim uslovima i sposobnosti preživljavanja u kompleksno-ugroženoj sredini drugog nebeskog tijela. Istraživanje granica preživljavanja zemaljskih organizama, poput tihohodki ili nekih bakterija, u uslovima koji imitiraju kosmičke, je važna oblast nauke. To pomaže da se odredi granice obitavljive zone i da se razume koje forme života mogu postojati van Zemlje. Tarakani, bez sumnje, su prvaci po izdržljivosti na našoj planeti, ali Lуна im je apsolutno sterilna i smrtonosna sredina, gde nijedna evolucijska adaptacija nema sile.

Permanent link to this publication: