Pitanje o „najmirnoljubivijem predsedniku“ sadrži vrednosno mišljenje koje istorijska nauka, kao stroga disciplina, izbегava. Pojam „miroljubija“ može se tumačiti na različite načine: kao neprijateljstvo prema ratu, prioritet diplomacije, smanjenje vojnih troškova, odbijanje vojnog učešća u delima drugih zemalja ili uspešno rješavanje unutrašnjih sukoba. Pored toga, istorijska procena zavisi od konteksta epohe, dostupnih izvora i ugla vida.

Umesto traženja jedinih „najmirnoljubivijih“ pregledajmo nekoliko izuzetnih lidera iz istorije Severne i Južne Amerike, čiji su politika i nasleđe najviše asocirani sa mirotvorčествom, razaraživanjem i odbijanjem vojne agresije. njihovi primjeri omogućavaju da vidimo različite modele „miroljubija“ u akciji.

1. Хосе Фигерес Феррер (Коста-Рика)

Period vladanja: 1948–1949, 1953–1958, 1970–1974.

Argument u prilog miroljubju: Фигурес je učinio pravilno revolucionarni korak bez prethodnika u svetskoj istoriji. 1. decembra 1948. godine, budući privremeni predsednik nakon građanskog rata, simbolično je unišio zidove vojne kasarne „Cuartel Bellavista“ i objavio oticanje vojske kao državnog instituta. Ovaj čin je bio zakonski potvrđen u Ustavu Kostarike 1949. godine (članak 12). Od tada zemlja se služi samo silama policijske i granične straže.

Kontekst i postignuća:

Odluka je bila ne samo simbolička, već i pragmatična: sredstva sačuvana na vojsci su bila preusmerena na edukaciju, zdravstvo i zaštitu prirode. Danas Kostarika je jedna od najstabilnijih demokracija u regionu sa visokim društvenim standardima.

Фигурес je postao ključni posrednik u rješavanju regionalnih sukoba i aktivan pristaša stvaranja Univerziteta mira UN, koji se sada nalazi u San Josu.

Нjegovo nasleđe — Kostarika kao beznaоружana nacija — ostaje najjačiji i najuspešniji primjer državnog pacifizma u zapadnom poluotoku.

2. Хуан Мануэль Сантос (Колумбия)

Period vladanja: 2010–2018.

Argument u prilog miroljubju: Сантос je pokazao izuzetno političko hrabrost, počevši i završeći mirni proces sa Revolucionarnim oružanim snagama Kolombije (FARC), najdužim i najkrvoprolićim partizanskim pokretom u Americi. Konflikt je trajao više od 50 godina i stao je više od 260 000 ljudi.

Kontekst i postignuća:

Сантос, bivši ministar obrane, koji je ranije vodio vojne operacije protiv FARC, odlučno je promenio strategiju, prešavši od vojnog pritiska do složenih pregovora u Havani.

Uprkos žestokom otporu političkih suparnika (vođenih njegovim prethodnikom Alvarom Uribeom) i riziku za vlastitu popularnost, je dovelo proces do kraja. Istorično mirno sporazum je potpisan 2016. godine.

U 2016. godini Juan Manuel Santusu je dodeljena Nobelova nagrada za mir sa formulom „za njegove odlučne napore da prekine više od 50-letnu građansku rat у zemlji“. Nagrada je postala priznanjem njegove uloge u prekidanju unutrašnjeg sukoba, a ne samo odbijanju vanjske agresije.

3. Джимми Картер (Соединённые Штаты Америки)

Period vladanja: 1977–1981.

Argument u prilog miroljubju: Iako je njegov vladarski period bio sporni u pogledu unutrašnje ekonomije, vanjska politika Kartera je bila prožeta idejama o pravima čoveka, kontrolu nad naoružavanjem i mirotvorčkom diplomacijom.

Kontekst i postignuća:

Kamp-Дэвидски sporazumi (1978): Lična, iskrenja i rizična medijacija Kartera između Anvara Sadaata (Egipat) i Menahema Begina (Izrael) je dovela do prvog u istoriji mira između Izraela i arapske države.

Panamski sporazumi: Obespečili su mirnu prenos vlasti nad Panamskim kanalom od SAD do Paname, uklonivši dugi izvor tenzije u regionu.

Prioritet prava čoveka: Učinio je zaštitu prava čoveka ključnim elementom vanjske politike SAD, što je često ohladilo odnose sa autoritarnim saveznikima, ali je stvorio novi moralni imperativ.

Posle predsedništva: Njegova aktivnost u Centru Kartera za praćenje izbora, uništavanje bolesti i mirotvorčestvo je pojačao njegovu reputaciju jednog od najznačajnijih mirotvoraca XX–XXI veka, nagradjen Nobelovom nagradom za mir 2002. godine.

Sporazumski analiza i zaključci

Фигурес predstavlja radikalni institucionalni pacifizam — odbijanje same mogućnosti voditi rat kroz likvidaciju vojske.

Сантос predstavlja smelo mirotvorčestvo unutar unutrašnjeg sukoba — spretnost ići na kompromis za prekidanje građanskog sukoba.

Картер demonstrira etičku diplomaciju i posredovanje kao osnovu vanjske politike, stavljajući mir iznad trenutnih strategijskih koristi.

Interesantan činjenica: Spomenuti čin Фигереса o raspustanju vojske nije samo jedinstven, već i ekonomski efikasan. Po podacima Global Peace Index, Kostarika godinama ulazi u red najsigurnijih i mirnijih zemalja Latinske Amerike, trošeći na obranu manje od 0.5% BDP (za usporedbu: svetski prosečni indicator oko 2.2%).

Takođe, pitanje o „najmirnoljubivom predsedniku“ nema jedinstvenog odgovora. Međutim, Хосе Фигерес Феррер, svojom odlučnom i neobratnom institucionalnom reformom, je učinio najbeskompromisniji i simbolički najmoćniji čin, koji je učinio mir ne samo politikom, već i kamenom temeljem državnosti svoje zemlje. njegov primjer ostaje jedinstven ne samo za Amerike, već i za ceo svet. Сантос i Картер, sa druge strane, su pokazali kako mirotvorčestvo može biti iskazano u najtežim i, izgleda, beznadživim sukobima moderne.

Постоянный адрес данной публикации: