Социологија одбојства: границе тела, друштва и morale

Увод: Од биологије до друштвеног реда

Одбојство, често сматрано као основна биолошка емоција, која штити од токсина и патогена, у социолошком погледу се појављује као кључни механизам конструисања друштvenих граница, одржавања реда и легитимације неравенства. Социологија истражује како индивидуална физиолошка реакција се трансформисује у културни код и инструмент друштвеног контрола, који одређује шта (и ко) се сматра «чистим» и «прихватљивим», а шта — «грлоно» и «нижи» и подлеже искључењу.

1. Теоретски основи: од Дюркгейма до Дуглас и елитних теорија

Класична радња, која положила темељ социологије одбојства, је истраживање Мери Дуглас «Чистота и опасност» (1966). Она показала да представе о скверности и нечистоти нису универзалне, већ системски организоване у складу са друштvenим редом. То што се сматра «грлоно» или «отвратним» — то, што Дуглас назива «материја, која се нашла не на својем месту» (сополи у носу — норма, сополи на салфетци — отпад, сополи на рукаву — отвратно). Tabуирање и ритуали очишћења служе одржавању симболских граница друштва.

Емил Дюркгейм у својим радовима о религији указао је на улогу сакралног и скверног у спојењу заједнице кроз колективно одбацивање профаног. Современи социолози, попут Норберта Елиаса у теорији цивилизационог процеса, показали су како са развојем друштва порог одбојства се смањује, а контрола над телесним функцијама (храна, телесни послови, сексуалност) интериоризује и постаје маркер друштвеног статуса.

2. Друштвене функције одбојства: границе, иерархија, контрола

Провеђење симболских граница: Одбојство маркira границе између «нас» и «них». Пищна табу (не једети свинину, насекоме, сабаче) — јарак пример. То што је храна за једну групу, изазива одбојство код друге, ојачавајући групну идентитет. Ова логика се распрострањује и на друштвене групе: стигматизоване мањине (бездомници, лица са инвалидитетом, етничке групе) често метафорски описују се као «грлоно», «вонючице», «отвратне», што служи као оправдање њихове сегрегације.

Подржање друштвене иерархије: Одбојство — афективна основа кастових система и расизма. У класичном раду Јулије Кристеве «Силе ужаса» (1980) уведено је појам «абъекта» — нешто одбачено, али од чега се не може потпуно одвајати (труп, выделе). Абъект угрожава идентитет, напомињујући о нашој животињској природи. Друштвени «нижи» често обављају улогу абъекта за «врхове», занимавајући се «грлоном радом» (убирање, нега, рад са отпадом, сахрана), што omогућава елити да одржава илузију своје чистоте и трансцендентности.

Моралno и политичко одбојство: Емоција биолошког одбојства лака је метафорски преносив у област morale. Ми говоримо о «грлоно политичким технологијама», «отвратним поступцима», «мерзким предајницима». Ово omогућава дегуманизацију опонента, представљајући га не као рационалног ривала, већ као извор опасности и скверности, са којим није могуће дијалог, а само искорену. Политичке кампање често се граде на мобилизацији масовног одбојства према одређеним групама или идејама.

Интересан факт: Истраживања у области нейронауке (нпр. радови Поллака и др.) показују да при моралном осуду, повезаном са одбојством (нпр. инцест, корупција), активирају те исте области мозга (островска доля), које и при воспријему физички одбојних стимулатора (гнила храна, экскременти). Ово сведочи о дубокој нейробиолошкој везе између физичког и друштвеног одбојства.

3. Телесност, род и одбојство

Родословни истраживања откривају како одбојство се користи за контролу над женским телом.

Менструација у већини култура историјски је била окружена табу и одбојством, који су служили за ограничавање друштвене активности жена и маркирање их као «нечистих».

Концепција «вагиналног одбојства» — унутрашња интернализација друштвом представа о женским гениталијама као о чemu-то постыдном и отталкивајућем.

Напротив, одбојство према «недовољној» мушкој сексуалности (нпр. гомосексуалност у гомофобним друштвима) служи за одржавање жешких родословних норма.

4. Економија одбојства: ко и зашто обавља «грлоно рад»?

Американски социолог Еверетт Хьюз увео је појам «грлоно рада» — физичког, моралног или друштвеног стигматизујућег послова. Современо друштво основано је на аутсорсингу одбојства.

Глобално раздвајање: Отпадци животних активности богатих земаља (електронски отпад, пластик) често извозе у сиромашне земље, где их разбором баве локални становници, изложени ризику за здравље. Одбојство «извози» са отпадом.

Етничко и кастовно раздвајање рада: У Индији рад са труповима животиња, убирање нечистоти tradicionalно обављају далити (неприкаснути). У западним земљама нископлатена радња по неги, убирању, собирању отпада често обављају имигранти. Нихов рад чини «чистим» простор живота за привилегованије групе.

Пример: Истраживање социолога Елизабет Ейнсуорт у Аустралији показало је да радници, који се баве извозом отпада, активно конструирају професионалну гордост и братство као механизам за заштиту од друштвеног одбојства, које их друштво усмерава према нима. Они преосмисљавају свој рад као друштвено важан и «мужествен».

5. Потреба одбојства: медиа и култура

Современа медијска култура парадоксално продаје и потрошује одбојство.

«Шок-садржај» (од реалити-шоу о извјесним ситуацијама до хорор филмова са обилjem телесних ужаса) omогућава гледаоцу да безбедно доживи забрањене емоције, осећајући у исто време одбојство и fascinatio.

Култура фуд-порно и екстремне кухиње (поједање насекомих, гнилих производа) такође игра на грани одбојства и удовољења, тестирајући културна табу.

Завршetak: Одбојство као друштвени дијагноза

Социологија одбојства открива да иза, казало би, личне и иррационалне реакције се криje система друштвених координата. Истражујући шта и кого друштво клади као одбојно, можемо разумети његове дубински страхове, скривени конфликти и механизми одржавања власти.

Одбојство — то не само емоција, већ друштvenи инструмент, који:

Карташира друштvenо простор, деливши га на zone чистоте и скверности.

Легитимира неравенство, преводећи друштvenу дистанцу у биолошку императивност («они од природе одбојни»).

Стабилизује идентитет, omогућавајући групи да се одређује преко одрицања Другог.

Понисање социологије одбојства критично је за борбу са дискриминацијом, стигмом и друштvenим искључењем, јер omогућава деконструкцију «естествености» тих реакција и да види у нима сконструисане културне кодове власти и контроле. Istраживање тога како ми «распредељујемо» одбојство у друштву — то је istраживање саме архитектуре našег друштvenог реда.

Permanent link to this publication: