Сud над животнима: од средновековнеj юриспруденциje do modernih bioetičkih dilema

Uvod: Pravo kao odraz antropocentrične slike sveta

Sud над животнима — jedan od najkurioznijih i ujedno najglađе значајних феномена у историји права. Oва пракса, коja је процветала у Европи од XIII до XVIII века, није била ни абсурд, ни израз масовне лудости. Oво је била логична у својој парадигми процедура, коja излази из теоцентричног мишљења, где свet се сматрао иерархиском системом, коja подлежи божанским законима. Животиња, коja је нарушила социјални поредак (убила људја, оштетила жетву), није била сматрана као природна бестија, већ као злонамерни агент, коja носи моралну кривицу. Современи «суди» над животним — то је чешће метафора или медијски процеси, коja осликавају не теолошку, већ еколошку и биоетичку забринутост друштва.

Deоl 1: Суди у средновековљу и Ново време — строга процедура

Практика је била распрострањена највише во Француској, Швајцарској, Немачкој и Италији. Процеси су се делили на светске (по грађанском или кривичном праву) и црквене (инквизиционе). Животиње су суđуле са поштовањем свих формалности: са именовањем адвоката (често за државни račун), позивом сведока, водењем протокола и изношењем одлуке.

Типологија делова:

Кривични процеси над станичним животним. Чешће су суđуле свиње за убиство или повреду деце. Свиње, као полуволне животиње у средњовековним градовима, биле су чести узрок инцидената.

Пример: Најпознатије дело — суд над свињом у Фалезу (Нормандија, 1386). Свинja, коja је разорила лице и руку младенца, је била призната за криву у убиству, одета у људску одећу, стрељана на градској плоћи. Oво је био јавни акт обнављања правде и устрашавања.

Црквени процеси над животним-вредницима. Мишеви, саранча, гусенице, кротови су одлучивали од цркве или су суđули анафеми за уништење жетве. Овде суд је служио као магико-правни ритуал за изгнанje «нечiste сile» коja наноси штету хришћанској заједници.

Пример: У 1519 години у граду Глон (Швајцарска) правник Пиер Шамбе представљао је у суду интересе... мишеви. Он убедливо је证明ио да његове клијентке нису дошли на процес по уважајућој причини (опасност бити убијени котовима на путу), тако да одлагао изношење оптужног одлуке.

Процеси над неодушевљеним предметима. Суд може осудити на разарање или «изгнанje» колола, коja је пао и убила људја, или телеге, коja је прешла дете. Oво одразује архаично представљање о «причинској одговорности» објекта, коja је постао орудије штете.

Правно објашњење: Oснова лежала на римском праву (Lex Aquilia о возмещењу штете) и канонском праву. Животиња се сматрала својином, коja нанесла штету, али процедура суđања је надела на њу субјективност, иако кариначну. казна животног својине била је облик јавног искупљења кривице, коja уклања скверну са заједнице и спречава месть са стране породице пострадавшег.

Deоl 2: Филозофски и теолошки корени

Практика се temелила на неколико клjuчних концепциj:

Вера у универзални природни поредак (космос), установљен Богом, где нарушење норме било којим бићем — грех.

Представа о животним као о бићима, коja су под дьяволовим науском. Вредници често су се сматрали посланицима Сатане.

Идеја колективне кривице и очиствљења. казна животног преступника била је јавни акт катарсиса, обнављање нарушене хармоније. Тело животног често се сахрањивало са особым ритуалима, као преступника-човека.

Deоl 3: Закат праксе и прелаз на современост

К XVII–XVIII вековима судови над животним су почели да се смањују под утицајем Просвещења и научне револуције. Рене Декарт са својом концепцијом животних као «машина» (аутомате), коja су била лишена душе и разума, одбио је саму могућност кривице их. Право починало да се креће у правцу секуляризације и рационализације. Штета, коja је била изазвана животним, почела је да се гледа искључиво кроз призму имовинске одговорности власника. Последњи познати процеси датирају од средине XIX века (дело о корови, коja је била казнена у Швајцарској 1864. године).

Deоl 4: Современост — суд као метафора и биоетички дијалог

У XXI веку «суди» над животним су поново оживели у целокупно различитим квалитетима:

Судски процеси о признавању правног статуса животних. Oво је најважнија современа форма «суда». Реч није о казни животног, већ о признавању њега као субјекта права (habeas corpus). Знаковый прецедент — низ делова у Аргентини и САД по иску организациjа за заштиту прав животних о признавању орангутана, шимпанзе или слона «нељудском личности» са правом на слободу од незаконског затварања (у зоопарку или лабораторији). Иако већина таквих искуса се одбија, они спречавају правну систему да се размишља о границама концепције «лице».

Медијски и јавни «суди». Јавност се појављује у улози судије у резонантним случајевима, када животно наноси штету људу (нпр. напад «бојевничке» собе). Требовања усељавања постају акт судорожног обнављања контроле над природом, коja поново се сматра опасностима.

Симбoličни судови над видима. У 2010. години у Индији је одржан симбoličни «Суд над Човечеством» за преступе против делфина и китови, где су вердикт износили филозофи и еколози. Oво је форма јавног биоетичког перформанса, коja инвертира традиционалну парадигму.

Суди над власницима. Данас реална правна одговорност за дејства животних потпуно лежи на власнику. Судови разматрају искушења о одштети, коja су била изазване животним, и о жестокому односу са самим животним. Ова последња — признак промене парадигме: животно из субјекта преступа се претвара у објекат заштите.

Современи пример: У 2015. години у Аргентини суд је одлучио да шимпанзе по имену Сесиља, коja се задржавала у зоопарку, је «нељудска личност» и има право на слободу. Њу су ослободили у заштићени простор. Oво одлука, иако није постала прецедент у општем праву, — историчка врхунска тачка у покрету за правни статус високих животних.

Закључак: Од магичког правопоретка до екологског права

Историја суđања над животним — то је пут од антропоморфизације природе до правнизање екологске етике. Ако средњовековни суд се стремио да подражава природу човечанском (божанском) закону кроз казну «кривог» агента, тако современи процеси се стреме да увеђу природу у правно поље, надајући њој (или њеним представницима) права и заштиту.

Средњовековни суд је био ритуал очиствљања заједнице, современи «суд» — често дискусија о границама те заједнице: ко има право на правосудие? samo ли људи? Оба феномена, раздвојена столећима, слични су у једном: они служе као огледало човечких страхова, вредности и представа о својем месту у свету. Они показују како право, ова, изгледа рационална конструкција, у ствари је дубоко укоренета у културним митовима и филозофским основама ере.

Постоянный адрес данной публикации: