Руски писци и Чарлс Дикенс: дијалог преко граница и епоха Апстракт: Овај чланак истражује феномен дубоког и вишеслојног утицаја Чарлса Дикенса на руску књижевност друге половине XIX века. Анализирају се не само питања директног позајмљивања, већ и јединствени процес креативне прераде, полемике и „освајања“ дикенсовских мотива у контексту специфичних руских социјално-филозофских трагања. „Дикенс кога смо пронашли“: обим утицаја Средином XIX века Чарлс Дикенс постао је за Русију, вероватно, најчитанији и најпоштованији страни аутор. Његови романи штампани су у часописима скоро одмах након енглеских издања, изазивајући велику пажњу. Феномен није био само у популарности, већ у осећају руских писаца и критичара изузетне сродности Дикенса „руском духу“. Виссарион Белински видео је у њему „песника сиромашних“, а Достојевски у чувеном говору о Пушкину назвао је енглеског романописца у истом реду са Шекспиром и Сервантесом као писце који су изразили „опшечовечанско“. Занимљива чињеница: Први преводилац Дикенса на руски језик био је сам В. Г. Белински. Године 1838. објавио је превод божићне приче „Битка живота“, поставивши темеље масовном интересовању за писца. Дубинске паралеле и креативна полемика Руски класичари усвојили су од Дикенса не само социјални пафос, већ и естетске принципе које су креативно преиспитали. Ф. М. Достојевски: од „понижених и увређених“ до „подземља“. Дикенсов свет лондонских сиромашних четврти, „малих људи“ и социјалних контраста пронашао је директан одјек у раном стваралаштву Достојевског („Сиромашни људи“). Међутим, руски писац је отишао даље у психолошкој анализи. Ако је код Дикенса зло често персонализовано (злодој олигарх, сурови старатељ), Достојевског занима метафизика зла у души човека. Ликови деце патника (Нели у „Пониженим и увређеним“) подсећају на дикенсовске сиратиће, али добијају трагичну, скоро библијску дубину. Сам Достојевски називао је Дикенса великим хришћанским писцем и ценио у њему „неизмерно дирљиви“ почетак. Л. Н. Толстој: парадоксално приближавање. На први поглед, епски, „спори“ Толстој делује удаљено од сентименталног и гротескног Дикенса. Међутим, управо је Толстој сматрао Дикенса највишим међу савременим европским романописцима. Повезивало их је морално императивно начело, вера у исправку човека кроз савест и љубав. Дикенсов мотив моралног препорода шкртца Скруджа („Божићна песма“) налази снажно наставак у причи о духовном васкрсењу Ивана Иљича или Нехљудова. Обојица писаца, сваки на свој начин, тражили су путеве преображаја света не кроз револуцију, већ кроз лични морални напор. Н. В. Гогољ и М. Ј. Салтиков-Щедрин: гротеска и сатира. Утицај се овде огледа у области поетике. Дикенсовски таленат за стварање карикатуралних, гротескних типова (господин Бамбл, Урија Гип) био је у складу са уметничким светом Гогоља и посебно Салтикова-Щедрина. Руски сатиричари довели су дикенсовску хиперболу и иронију до граница фантазмагорије, користећи ове пријеме за немилосрдну критику руске бирократије и друштвених болести. Щедрин, кога су често називали „руским Дикенсом“, био је при томе далеко немилосрднији и мање сентименталан. Конфликт лојалности на дикенсовски начин у руској књижевности Лајтмотив дикенсовских заплета — конфликт дужности, осећања и породичне лојалности — нашао је у Русији посебну подлогу. У „Домбију и сину“ то је трагедија малог Поља, који је разапет између хладног оца и љубазне сестре. У „Малој Доррит“ — прича о породици везаној дужношћу и зидовима затвора. У руској књижевности овај мотив је продубљен и филозофски оптерећен. Код Достојевског у „Браћи Карамазовима“ Иван и Аљоша пролазе кроз не само породични сукоб, већ метафизички раскол између дужности према „светској хармонији“ и лојалности према страдалној деци. Код Толстоја у „Ани Карењиној“ главна јунакиња налази се у нерешивом конфликту између лојалности друштвеним условностима, дужности према мужу и сину и верности сопственом осећају. Руски писци, усвојивши дикенсовску драматургију душевних мука, пренели су је из социјално-еживотне у егзистенцијалну раван. Занимљива чињеница: У личној библиотеци Ф. М. Достојевског сачувано је целокупно 30-томно издање Дикенсових дела на енглеском језику са бројним ауторовим записима. Посебно су испуњени белешкама томови са романима „Хладна кућа“ и „Наш заједнички пријатељ“. Закључак: не имитација, већ дијалог равних Утицај Дикенса на руску књижевност је класичан пример како велика национална култура не копира слепо, већ селективно асимилује туђе искуство, претварајући га у органски део сопствене традиције. Руски писци су од Дикенса преузели саосећање према „пониженима и увређенима“, интересовање за „случајну породицу“, умеће стварања живописних социјалних и психолошких типова. Међутим, обогатили су овај материјал безпрецедентним психолошким дубинама (Достојевски), епским обимом (Толстој) и сатиричном оштрином (Щедрин). Као резултат, дијалог руске класике са Дикенсом постао је дијалог равних, где су ученици брзо постали учитељи, стварајући на основу заједничких хуманистичких принципа своју јединствену уметничку универзум. Овај креативни синтез у великој мери одредио је златно доба руске прозе и њен светски значај.
© library.rs

Постоянный адрес данной публикации:

https://library.rs/m/articles/view/Руски-писци-и-Чарлс-Дикенс