Грађанско становништво као objekt i subjeckt у ратовима

Уvod: Pregled uloge грађана у воjним конфлиktима

У класичкој теорији рата, од Клаузевица до почетка XX века, грађанско становништво се углавном сматрало као objekt: демографски и економски ресурс («тил»), извор попуне армије, али и као пасивна жртва («collateral damage» – побочни штете) или инструмент притиска на противника. Међутим, историска пракса, посебно са ере тоталних рата и национално-ослободилачких покрета, показала да грађани често постaju subjekти – активни учесници отпора, носници легитимности и кјуен фактор у постижавању политичких cilева конфликта. Ова еволуција одражава прелаз са рата кабинета и редовних армија на рате идеолошке, мрежне и хибридне.

1. Историска еволуција: од objекта до «totalne мобилизације»

Давнина и Средњи век: Грађанско становништво (жители градова) често било је основни objekt насиља (масакр, поробљавање) после заземања тврђаве. Ово била је тактика устрашавања и форма плаћања војске. Међутим, у сеоским устанцима (Жакерия, Гуситски ратови) сами грађани постaju subjекти војног отпора.

Ера «кабинетских рата» (XVII–XVIII векови): С развићем редовних армија и уговорног права (почетак кодификације у трактатима Гуго Гроция) грађанско становништво почнули су да се издвајају као заштићена категорија, иако на пракси ово ретко се поштовао. Рат се сматрао делом професионалних армија.

Наполеоновски и «totalни» ратови (XIX–XX векови): Прелом. Наполеон увео је конскрипцију – масовни призив грађана у армију, чинећи их subjектима у облику војника. У Првом и посебно Другом светском рату стиранje границе између фронта и тыла довело до концепције «totalне рата», где грађанско становништво целенаправно постаје objekt утицаја за подизање воле противника да се отпира (бомбардовање Дрездена, Хиросиме, блокада Лeningрада). Ово место – уjedно objekt терора и subjект радног фронта.

Интересан факт: У годинама Другог светског рата у окупираној Европи и СССР грађанско становништво масовно постаје subjект партизанског покрета и отпора. Ово обесхрабрило нацисте да приме жестоке одmazивне мере против мирних становника (нпр. уништење села Хатынь, Лидице), што, у своюју руку, још више повећало подршку партизанима. Ова парадоксалност показује двојност статуса: покушај да се смањи грађани као subjекти отпора, гао их у objекат тоталног уништења.

2. Теоретски приступи: од «справедне рата» до хуманитарног права

Теорија справедне рата (Jus ad bellum и Jus in bello): У њеној рамаци грађанско становништво – objekt заштите. Принцип разликовања захтева чврсто одвајање комбатанта од некомбатанта, а принцип пропорционалности забрањује нападе, где смрт грађана није пропорционална војној неопходности.

Критична војна теорија и пострколонијални истраживања: Ови приступи тврде да западно хуманитарно право често служи као инструмент, који, декларирајући заштиту грађана као objеката, на пракси легитимише рате, где они постaju главни жртве. У антиколониалним ратовима (Алжир, Виетнам) грађанско становништво било је кјуен subjект политичке борбе. Рат се водио за «срца и уму» (hearts and minds), а партизани («рибе у мору народа», по метафори Мао Цзедуна) свесно стирали границу између комбатанта и мирног становника, чинејући становништво активним учесником.

3. Современи хибридни конфликти: размиване границе

У конфликтима 21. века (Сирија, Јемен и др.) status грађанског становништва постао је још више двосмислен:

Objekt информационне и когнитивне рата: Становништво целенаправно изложено утицају пропаганде, дезинформације, психологичким операцијама са намером деморализације или мобилизације. Овде грађани – objект манипулације, али њихово перцепција постаје поље битке.

Objekt хуманитарних кризи као тактика: Стварање искусственог глада, блокада хуманитарне помоћи, уништење болница и школа кориштени су за постигање војних и политичких cilева (стратегија «выжжена земља»). Становништво – objект притиска на противника.

Subjekt цифровог отпора и волонтаријата: Грађани постaju активни subjекти кибер рата (хактивисти), pruжећи цифруну подршку армији, занимајући се краудфандингом, производњом дрона и опреме, документовањем војних преступа. Ово стира формални status некомбатанта.

4. Међународно хуманитарно право: покушај да се потврди status objекта заштите

Женевске конвенции 1949. године и Додатни протоколи 1977. године представљају покушај да се грађанском становништву врати status заштићеног objекта. Они забрањују:

• Напади на грађане и грађанске objекте.
• Акте насиља, намењени за терроризирање становништва.
• Испорава голода као метода рата.
• Колективне казне.

Међутим, ефективност ових норми зависи од политичке воле, асиметрије конфликта и појаве нових технологија (кибер оружје, автономне системе), које поново стављају под питање примењивост старих principа разликовања.

Завршetak: Амбивалентност као nova норма

Тако да грађанско становништво у современој рату је и objekt и subjект уjedно, и то у хипертрофираным formама. То је:

• Максimalни objект уязвности и страдања у условима тотализираjuћег насиља.
• Кјуен subjект политичке легитимности, за коју се води борба.
• Активни учесник отпора и рата у његовим хибридним, мрежним манифестацијама.

Историја показује да покушаи да се све грађане све до статуса пасивног objекта заштите (као у идеалним моделima хуманитарног права) често не успевају пред лицом политичке реалности, где рат постаје борба за опстанак нација и идентитација. Будућност, вероватно, не лежи у негирању ове двојности, а у развоју нових правних и етичких рамака, које би признавале активну ulогу грађана у самозаштити и отпору, при том осигуравши им максималну mogућу заштиту од произвољног насиља. Рат више није дело само војника; он постао је исprobа за цело друштво, што чини питање о status грађанског становништва једним од централних у разумевању природе конфликата 21. века.

Permanent link to this publication: