Грађанско становништво као objekt и subjekt у ратовима

Уvod: Перезмишљање улоге грађана у војним конфликтима

У класичној теорији рата, од Клаузевица до почетка XX века, грађанско становништво се углавном сматрало као objekt: демографски и економски ресурс («тил»), извор попуне армије, али и као пасивна жртва («collateral damage» – побочни штете) или инструмент притиска на противника. Међутим, историска пракса, посебно са ере тоталних рата и национално-ослободилачких покрета, показала да се грађани често постaju subjekти – активни учесници отпора, носници легитимности и клjučни фактор у постижавању политичких циљева конфликта. Ова еволуција одразава преход од рата кабинета и редовних армија до рата идеолошких, мрежних и хибридних.

1. Историска еволуција: од objекта до «totalne мобилизације»

Давнина и Средњовековje: Грађанско становништво (жителji градова) често било је основни objekt насиља (масакр, поробљавање) након освајања тврђаве. Ово била је тактика устрашавања и форма плаћања војсци. Међутим, у сеосkim устанцима (Жакерија, Гуситски ратови) сами грађани постaju subjekти оружаног отпора.

Ера «кабинетских рата» (XVII–XVIII векови): С развојем редовних армија и уговорног права (почетак кодификације у трактатима Хуго Гроција) грађанско становништво почнули су да се издвајају као заштићена категорија, иако на пракси ово ретко се постигало. Рат се сматрао делом професионалних армија.

Наполеоновски и «totalни» ратови (XIX–XX векови): Прелом. Наполеон увео је конскрипцију – масовни призив грађана у армију, чинећи их subjekтима у облику војника. У Првом и посебно Другом светском рату стиранje границе између фронта и тыла довело до концепције «totalне рата», где грађанско становништво целенаправно постаје objekt утицаја за подривање воље противника да се отпира (бомбардовање Дрездена, Хиросиме, блокада Лeningрада). Овде оно – уједно objekt терора и subjekt радног фронта.

Интересан факт: У годинама Другог светског рата у окупираној Европи и СССР грађанско становништво масовно постајало subjekти партизанског покрета и отпора. Ово обесхрабрило нацисте да примењују жестоке карателне мере против цивилних становника (нпр. уништење села Хатынь, Лидице), што, у свою очередь, још више јачао подршку партизанима. Ова парадоксалност показује двојност статуса: покушај да се цивили сузбију као subjekти отпора, их чини objектима тоталног уништења.

2. Теоретски приступи: од «справедливог рата» до хуманистичког права

Теорија справедливог рата (Jus ad bellum и Jus in bello): У оквиру ове теорије, грађанско становништво – objekt заштите. Принцип разликовања захтева чврсто одвајање комбатанта од некомбатанта, а принцип пропорционалности забрањује нападе где смрт грађана није пропорционална војној неопходности.

Критична војна теорија и пострколонијални студији: Ови приступи тврде да западно хуманистичко право често служи као инструмент који, декларирајући заштиту грађана као objеката, на пракси легитимише ратове где они постaju главни жртви. У антиколонијалним ратовима (Алжир, Вietnam) грађанско становништво било је клjučни subjekти политичке борбе. Рат се водио за «срца и уму» (hearts and minds), а партизани («рибе у мору народа», према метафори Мао Цзе Дуна) свесно стиравали границу између комбатанта и цивилног становника, чинејући становништво активним учесником.

3. Современи хибридни конфликти: размивање граница

У конфликтима 21. века (Сирија, Јemen и др.) статус грађанског становништва постао је још више двосмислен:

Objekt информационне и когнитивне рата: Становништво целенаправно подлежи утицају пропаганде, дезинформације, психологским операцијама са намером деморализације или мобилизације. Овде грађани – objekt манипулације, али њихово перцепција постаје поле битке.

Objekt хуманитарних кризи као тактика: Стварање изумретог глада, блокада хуманитарне помоћи, разарање болница и школа користе се за постигнуће војних и политичких циљева (стратегија «изгорене земље»). Становништво – objekt притиска на противника.

Subjekти цифrog отпора и волонтери: Грађани постaju активни subjekти кибер рата (хактивисти), пружају цифrogу подршку армији, баве се краудфандингом, производњом дрона и опреме, документовањем војних злочина. Ово стира формални статус некомбатанта.

4. Међународно хуманистичко право: покушај да се заштити status objекта

Женевске конвencије 1949. године и Додатни протоколи 1977. године представљају покушај да се грађанском становништву врати status заштићеног objекта. Они забрањују:

• Напади на грађане и грађанске objекте.
• Акте насиља, намењени за терorizовање становништва.
• Користење глада као метода рата.
• Колективне казне.

Међутим, ефективност ових норми зависи од политичке воље, асиметрије конфликта и појаве нових технологија (кибероружје, автономне системе), које поново стављају под питање примену старих principа разликовања.

Завршetak: Амбивалентност као nova норма

Тако, грађанско становништво у современој војни – и objekt, и subjekти уједно, и то у хипертрофираним формама. Оно је:

• Максимални objekt уязвности и страдања у условима тотализираjuћег насиља.
• Клjučни subjekти политичке легитимности, за коју се води борба.
• Активни учесник отпора и рата у његовим хибридним, мрежним манифестацијама.

Историја показује да покушаји да се цивили све само свећу ка statusу пасивних objеката заштите (као у идеалним моделима хуманистичког права) често не успевају пред лицом политичке реалности, где рат постаје борба за опстанак нација и идентитета. Будућност, вероватно, не лежи у негирању ове двојности, већ у разрађивању нових правних и етичких рамака који би признали активну улогу грађана у самозаштити и отпору, при том што их осигуравaju максимальну могућу заштиту од произвољног насиља. Рат више није само послова војника; то постао је исprobа за цело друштво, што чини питање о statusу грађанског становништва једним од централних у разумевању природе конфликата 21. века.

Permanent link to this publication: