Српски — oво највећа група народа у Европи, која је обједињена блиском језика, заедничким пореклом и сличним културним традицијама. Они говоре на језицима славянског дела индоевропског језичке породице. Данас, славянски народи чине основу становништва многобројних држава Европе, а нивна укупна бројност преизлази три стотине милиона људи.
Питанје о том где exactly се родила славянска заједница до сада остаје предмет науčних дискусија. По једној од распрострањених верзија, претци славана су се одвојили од индоевропске заједнице у другом тisuле години пре нове ере и се населили на обшиrom територијама од Днестра на истоку до Одера на западу, од Карпата на југу до Балтичког мора на север.
Некои научници везу порекло славана са басенom Висле и Одера, други са територијом између Одера и Днестра. Академик Алексеj Шахматов, на пример, сматрао је да су стари славани израсли у горју Висле, на обалама Тисе и на падинама Карпата. Претраживање старије ДНК, објављене у водитељским научним часописима у две хиљаде двадесет петом години, показује да у периоду од шестог до осмог века у Централној Европи су се десиле значајне генетске промене, повезане са распрострањењем славянских група.
У древним писаним изворима славяне се спомињу под различитим именима. Римски историчари Плиниj Старији и Тацит су их зvalи венедима, објашњавајући да то је велики народ, насељавао обширом територију од Карпата до Балтичког мора. Грчки историчар Геродот, описујући становнике земаља данашње Белорусије, их зvalа неврами и будинами.
Собствено име словене (или славяне) први пут се појављује у исторским изворима у почетку шестог века. Говоре о том византијски историчари Прокопиj и Иордан око петсто петдесятом године. Происхождение овог самоназвања до сада остаје предмет спора. Postоје две основне верзије:
Лингвисти бележе да ни једна од ових верзија нема строго научно потврђење, и питање о этимологији етнонима остаје отворено. Назва склавина у грчком изговору, вероватно, била је заимствована од локалног племенског имена «словене».
Резултат расељења, које је нарочито активизовано у петом–седмом веку, из заедничке славянске заједнице су се формиране три велике групе:
Лингвистичка и културна блиskост славянских народа се пратила кроз многобројне векове. У деветом веку византијски просветители Кирил и Мефодий су створили славянску азбуку, што је дало моћан импулс развоју славянске писмености и културе. међу источним и већином југоисточних славана успостављено је хришћанство по гркo-византијском обреду, код западних славана — по римско-католичком.
До пријема хришћанства славяне су били пагани. Њихова религиозна представљања укључивали култ природе, почитање предака и веру у бројне богове, међу којима је био бог-громовержец Перун. Важно место занимало је култ предака: умрли су сматрани заштитницима рода, и их помињали у време специфичних обреда, многи од којих, као што су Масленица и дан Ивана Купала, су преживели до данас у трансформираном облику.
New publications: |
Popular with readers: |
News from other countries: |
![]() |
Editorial Contacts |
About · News · For Advertisers |
Serbian Digital Library ® All rights reserved.
2014-2026, LIBRARY.RS is a part of Libmonster, international library network (open map) Keeping the heritage of Serbia |
US-Great Britain
Sweden
Serbia
Russia
Belarus
Ukraine
Kazakhstan
Moldova
Tajikistan
Estonia
Russia-2
Belarus-2