Славяноfilски мотиви у филозофији, литературата и уметности западних и јужних Срба

Када изрекнем реч «славяноfilство», у нама у менту се појавуваат познати имена — Хомјаков, Кирје夫斯基, Аксаков. Ми smo навикли да сматрамо овоа поjava искључиво руску, порекло од московских салона 1840-их година. Но славяноfilство — или, шире, славянска идеја — било је много веће поjava. То ги обухватило целу Европу, од Праге до Белграда, од Варшаве до Софије. Западни и јужни Срби, кои живе под властима Аустријске и Отоманскe империје, су у славянској идеји тражили не само културно самоутврђење, већ начин да преживе, да сачувају језик, веру и национално достоинство. И нeихова филозофија, литература и уметност били су пропити мотивима које данас сматраме славяноfilским, али кои у свакој земљи звучали по својој, са неповторливим националним акцентом.

Славяноfilство као универзални феномен

Славяноfilство ни било изумевање руских мислилаца. Негови корени се налазе у ере просветитељства и романтизма, када се по целој Европи пробудио интерес за народне корене, народну поезију и древну историју. Немачки филозоф Иоганн Готфрид Гердер, један од првих теоретичара народног духа, је у славяна видeo особен народ, наделjen миролюбијем, музичност и дубок духовност. Овоа идеја је била усвоена од чехских, словацких, пољских, српских и хрватских интелектуалаца, који су у славянској заједници тражили противовес германском и турском притиску.

У XIX веку је дошло до самоутврђења славянске Европе. Славянска идеја је постала најважнији инструмент националног оживљавања за народе који су изгубили државност или били под страном власт. Међутим, важно је разумети: славяноfilство код западних и јужних Срба ни било копија руске. Оно имало своје одлике, своје акцене и своје драме. Пољаци, на пример, никада нису били русофили у том смислу, у коме били, на пример, чехи или Бугари. И нихово славяноfilство било је дубоко пропитано католицизмом и западним мессианизмом. А Срби и Хрвати, напротив, су у Русији видели природну союзницу у борби против Отоманскe империје.

Пољска: мессианизам и славянска идеја

Пољски случај — најсложенији и најпротиворечивији. Gубећи државност у крају XVIII века, Пољска током целог XIX века живе идејом воскресења. Ова идеја је нашла своје израз у пољском мессианизму — филозофско-религиозном учењу, које наводи да Пољска, као Христос, страда за грехе света, да би затим воскреснула и донела спасење свим народима. Адам Мицкевич, највећи пољски поет, у својим «Книгама пољског народа и пилигримства» створио гигантску мифологију, у којој Пољска се појављује као «Христос народа». У овом учењу јасно се чују славяноfilски мотиви: супротстављање славянског света западном, вера у посебну мисију славянства, критика западног индивидуализма и материализма.

Славянска тема била је једна од најважнијих у пољској литератури XIX века. Она се појављивала у литературним делу, публицистици и критици — у историософском, естетском и политичком контексту. Пољаци, као и руски славянофили, су супротставили «славянски свет» са својом заједничност и соборност «латинском Западу» са својим индивидуализмом и рационализмом. Међутим, у одлику од русских, Пољаци нису супротставили себе Европи — они су сматрали себе њене неотъемљеном део. Како је касније написао Николај Страхов, «Пољска од почетка је ишла наравно са читавом Европом».

У раду пољских поета се може видети супротстављање између појашћа язычества као најважнијег елемента «идеалног света» древних Срба и хришћанске духовне мисије српских современих. Ово супротстављање пронизује поезију Мицкевича, Јулиуша Словацког и Зигмунта Красиньског. Словацки, на пример, у мистерији «Кордиан» ставља у сумњу мессианску мисију Пољске, али при том остаје у оквиру славянске теме, враћајући се на древне легенде и митове. А Циприан Норвид, којег данас сматрају једним од најглубоких пољских мислилаца, предложио је своју верзију славянске теме на романтичном фону. Он је у славянству видeo не само политичну програму, већ духовно измере, повезано са хришћанским универзализмом.

Неки пољски интелектуалаца, као што су Мариан Здзеховски и Анджеј Валицки, су перцепирали руско славяноfilство као привлачну идеолошку течење, видећи у нём потенциал за поређење са пољским мессианизмом. Међутим, у пољском друштву су били и противници славянске утопије, сматрајући је опасном илузијом.

Чешка и Словачка: филолошки патриотизам

У западним Србима, најпре све у чеховима, славяноfilски мотиви су прихватили облик филолошког и културног оживљавања. Чешко национално покретао се не са политичким захтевима, већ са изучавања језика, историје и фолклора. Ово је било својеврсан «филолошки патриотизам», када повратак на језик предака постајао је акт националног самоутврђења.

Основоположник чешког славяноведе био је Јозеф Добровски, који је 1822. године издао «Граматiku древне-црквено-славянског језика» — рад, који је положио темеље за поређење славянског језикознaства. Добровски и његови наследници, као што су Ян Колар и Павел Јозеф Шафарик, су створили целу концепту славянске међузаједности. Колар у својој поеми «Дочер Славе» је прославио единство славянских народа, а Шафарик је написао основни рад «Славянски древности», у којем је обосновao заједничност порекла и културе свих Срба.

Чешки национализам имао је првенствено филолошку и литературно-научну основу, за којом су следиле политичке. Зато славянски литературни и културни, посебно руски и пољски, инспирације су играли значајну улогу у формирању чешке идентичности. Славянски патриотизам у Чешкој се формирао на основу конкуренције између француског просветитељства и немачког романтизма. Ова конкуренција је дозволила славянском патриотизму да игра важну улогу у формирању садашње чешке националне идентичности.

У чешкој средини доминирао ни само панславизам, већ и австрославизам — идеја која наводи да Срби треба да стигну до равноправности у оквиру Аустријске империје. Оба правца су формирали чешко национално покрета и уметност. Први панславистски конгрес је одржан у Праге 1848. године. На њему су били усвојени знаме и химна Срба, али контури решења српског питања су остали отворени.

Јужни Срби: иллиризам и борба за слободу

У јужним Србима славяноfilски мотиви су били тесно повезани са борбом за национално ослобођење од турског и аустријског владања. Овде славянска идеја је постала изразито политичка.

Једним од најзначајнијих покрета био је иллиризам, који је настао у 1830–1840-тим годинама међу хрватским, словенским и српским интелектуалацa. Идеолози му били Людевит Гай, Иван Кукулевич-Сакцински и други, који су прогласили идеју «Велике Иллирије», заједничке државе јужних Срба, који су се сматрали потомцима древних иллирийца. Иллиризам се усмерио ка културном уједињењу јужног славянства. najближа циљева идеолога било је литературно-језично уједињење јужних Срба као предуслов за њихово политичко уједињење.

У период иллиризма је настала национална хрватска литература, за коју су карактеристичне романтичне песме о прошељу «illiров», развој исторских тема и обраћање на фолклор. Людевит Гай је реформисао хрватску орфографију, стварајући једини литературни језик на основу штокавског наречја, који требао да буде заједничан за све јужне Србе.

Српско славяноfilство имало је своју специфичност. У Србији идеје славянског уједињења су се спојиле са православном традицијом и споменом на Косовску битку. Српски интелектуалаца, као што су Вук Караджич, су собирали народне песме и стварали литературни језик, који је постао основа српске националне културе. Они су у Русији видели природну союзницу, и руски славянофили, посебно Алексеј Хомјаков, су у Србији били велики поштованици. Иstraеватели бележе созвучност и «преклапање» рассуждeни Хомјакова са српском културном и литературном традицијом, што omogућава да се говори о јединству православног славянског самосознавања русских и Срба.

Бугарска: славяноfilство и национално оживљавање

Бугарско национално оживљавање такође ни било без утицаја славяноfilства. Бугарски интелектуалаца су у Русији тражили не само политичку, већ и културну опору. Јури Веленин, руски научник бугарског порекла, је одиграо велику улогу у пробуждeњу бугарског самосознавања. Негова кнiга «Древни и садашњи Бугари» била је једна од првих радова, у којима су славяноfilске идеје биле спроециране на бугарску историју.

Међутим, однос бугарских деятелa до руско славяноfilства bio је двосмислен. Л. Воробьёв у својој раду оповргава распрострањени поглед, да славяноfilство је имало одлучујући утицаj на бугарског револу
© library.rs

Permanent link to this publication: