A. S. Homjakov kao anglofil: paradoks zapadnjaka u srcu slavjanofilstva

Uvod: Engleska kao filozofska protivteža

Aleksej Stepanovič Homjakov (1804-1860) — centralna ličnost ranog slavjanofilstva, čije se učenje povezuje sa kritikama zapadnog racionalizma i potvrdom autentičnosti ruske pravoslavne zajednice. Međutim, njegova ličnost i intelektualni put sadrže dubok paradoks: Homjakov je bio strastveni anglofil. Njegova fascinacija Engleskom nije bila površna i svakodnevna, već duboko filozofska i verska. Za njega Engleska nije predstavljala „Zapad“ uopšte (koji je poistovećivao sa racionalističkim, depersonalizovanim romano-nemačkim svetom), već posebnu, konzervativno-organsku alternativu revolucionarnoj Francuskoj i metafizičkoj Nemačkoj. Njegova anglofilska strast bila je važan deo izgradnje sopstvenog slavjanofilskog sistema.

Engleska Homjakova: zemlja „žive tradicije“ i „organskog konzervativizma“

Za razliku od mnogih savremenika koji su videli u Engleskoj domovinu parlamentarizma i buržoaskog napretka, Homjakov je cenio nešto drugo:

Nezapisani ustav i vrhovništvo običaja (Common Law): Divio se tome što je engleska državnost proizašla ne iz apstraktnih teorija (kao francuska), već iz istorijske tradicije, iz organskog razvoja drevnih institucija. To je rezonovalo sa njegovom idejom da pravi život naroda počiva na nezapisanim, iracionalnim osnovama.

„Berkov konzervativizam“ kao antiteza revoluciji: Filozofija Edmunda Berka, kritika Francuske revolucije u ime istorijske kontinuiteta i „predrasuda“, bila mu je izuzetno bliska. U Engleskoj je video ostvarenje berkovskog ideala — društva koje se razvija putem postepenih reformi, a ne nasilnog prekida.

Verski slobodoumnik i poznavalac engleske teologije: Homjakov, duboki pravoslavni teolog, odlično je poznavao ne samo anglikanstvo, već i istoriju engleskih verskih pokreta — puritance, kvakere, metodiste. Vodio je živu prepisku sa anglikanskim teolozima (na primer, sa Vilijamom Palmerom), nastojeći da im objasni suštinu pravoslavlja. Njegov čuveni traktat „Crkva je jedna“ prvi put je objavljen na francuskom jeziku za zapadnu publiku, što pokazuje njegovu orijentaciju na dijalog, a ne na izolaciju.

Zanimljiv podatak: Homjakov je bio jedan od prvih ruskih intelektualaca koji je duboko proučio i preveo na ruski jezik „Viziju o Petru Plugu“ Vilijama Lenglenda — spomenik srednjovekovne engleske književnosti, koji je, po mišljenju Homjakova, odražavao duboke narodno-verske korene engleskog duha, još neiskvarene kasnijim racionalizmom.

Anglofilska strast u svakodnevnom životu i društvenom stavu

Homjakov nije samo razmišljao o Engleskoj — on je svesno gajio „engleski stil“ u životu, što je bila forma intelektualnog protesta i identiteta.

„Engleski“ zemljoposednik: U svom imanju Bogučarovo vodio je gazdinstvo na racionalan, gotovo farmerski način, uvodeći savremene agrotehničke metode preuzete iz engleske literature. Uzgajao je plemenitu stoku, eksperimentisao sa mašinama. To je bio izazov ruskoj gospodarskoj lenjosti i nebrizi.

Kult fizičke aktivnosti i sporta: Homjakov je bio poznat kao sjajan jahač, lovac, čovek izuzetne fizičke snage. To je odgovaralo idealu engleskog džentlmena, koji spaja intelektualnu profinjenost sa fizičkom kondicijom, za razliku od iznurene francuske salonske vrste.

Politički stav: Tokom Krimskog rata (1853-1856), kada je Engleska bila zvanični neprijatelj Rusije, Homjakov, vatreni patriota, napisao je pesmu „Rusiji“ sa izazovnim stihovima: „I lažnoj mudrosti sramno-šljivi plod / Pred tobom spalimo, Engleza voljeni rod…“. Međutim, ta kritika nije bila usmerena protiv „prave“, konzervativne Engleske, već protiv političke Engleske, koja je ušla u savez sa „trulim Zapadom“ (Francuskom) protiv pravoslavne Rusije. Njegova ljubav prema Engleskoj bila je ljubav razočarana.

Engleska kao alat kritike Rusije i Zapada

Homjakov je koristio svoj idealizovani lik Engleske kao ogledalo za kritiku dva zla:

Kritika Rusije: Zamerao je sunarodnicima nedostatak poslovnog, praktičnog duha, poštovanja zakona i lične inicijative koje je video kod Engleza. Ruska lenjost, nepraktičnost, nepoštovanje prava — sve to bilo je suprotno engleskim vrlinama.

Kritika „romano-nemačkog“ Zapada: Engleska mu je služila kao primer da Zapad nije homogen. Suprotno apstraktnom racionalizmu francuskih prosvetitelja i metafizičkom idealizmu Nemaca, Engleska je oličavala zdrav razum, empirizam i poštovanje istorijske konkretnosti. Tako mu je anglofilska strast pomogla ne samo da odbaci Zapad, već i da sprovede finu diferencijaciju.

Primer iz prepiske: U Homjakovljevim pismima stalno se pojavljuju poređenja. S jedne strane mogao je da se divi engleskom parlamentu kao živom organizmu, a s druge — da se ironično odnosi prema „suvom pravnom formalizmu“ Engleza, koji je suprotstavljao „živoj istini“ saborne zajednice. Engleska mu je bila složen, kontradiktoran predmet proučavanja, a ne jednostavan uzor za oponašanje.

Granice anglofilske strasti: pravoslavlje vs. protestantizam

Glavna i nepremostiva granica bila je vera. Homjakov je divio istorijskoj postojanosti anglikanske crkve, ali je smatrao protestantizam u celini (uključujući njegove engleske oblike) logičnim završetkom zapadnog racionalizma, koji je doveo do raskida saborne jedinstvenosti Crkve i individualizma u veri. Njegov dijalog sa anglikancima bio je pokušaj da im pokaže da im „nedostajuće karika“ leži u pravoslavlju. Tako je Engleska u verskom smislu za njega bila ne konačna tačka, već etapna stanica na putu ka spoznaji istine pravoslavlja.

Zaključak: anglofil kao ruski mislilac

Anglofilska strast A. S. Homjakova nije odstupanje od slavjanofilstva, već njegov sastavni i produktivni deo. Ona pokazuje da ranije slavjanofilstvo nije bilo primitivni nacionalizam i negacija Evrope, već složen intelektualni projekat preispitivanja zapadnog nasleđa iz pravoslavno-ruskih pozicija. Engleska je, zahvaljujući svom jedinstvenom istorijskom putu, bila za Homjakova najkompleksniji i najzanimljiviji „drugi“ — društvo koje je izbeglo (kako mu se činilo) krajnosti latinskog racionalizma i revolucionarnog prekida, sačuvalo duh tradicije.

Njegova fascinacija bila je oblik kulturne refleksije i samospoznaje. Proučavajući Englesku, tražio je i nalazio argumente kako za kritiku ruskih mana, tako i za potvrdu svoje vere u poseban organski put Rusije, koji je trebalo da prevaziđe čak i engleski ideal, obogaćujući ga počecima pravoslavne sabornosti i ljubavi. Homjakov-anglofil pokazuje da se prava ruska misao uvek rađala u dijalogu — čak i, a naročito kada je taj dijalog bio napet i selektivan. Njegovo nasleđe podseća da ljubav prema svom ne zahteva mržnju prema tuđem, već podrazumeva duboko, promišljeno i kritičko razumevanje drugog.

Permanent link to this publication: