U S.A. ima zakon koji zvuči poput naziva romantičnog vesterna: „Zakon o divljim konjima i oslim“ (Wild Free-Roaming Horses and Burros Act). On je usvojen 1971. godine i postao jedinstven u svetu: životinje koje su legalno smatrane „divljima“ dobile zaštitu na federalnim zemljama. Ni jedna druga zemlja nema takav zakon. Za njim stoji dugačka istorija borbe, okrutnosti i nade. Danas ovaj zakon je ujedno štit i kamen prepreke. Pričamo kako on deluje, zašto je potreban i zašto izaziva spore.

Predistorija: kako su muštanzi postali problem

Kada su Evropljani doveli konje u Ameriku, mnogi su se izgubili ili bili otpušteni. Do XIX veka milionski muštanzi su bili diljem prerija. Farmeri i stočari su ih smatrali konkurentima za pasišta i vodu. Počelo je masovno uništavanje: muštanzi su bili streljani, otrovani, lovjeni za živoždere (predavani za mačiću konzerve, gnojivo). Do 1950-ih godina populacija se smanjila do 25 000-30 000 jedinki. Zaštitu muštanima je zaštitila aktivistica Vilma Dž. Barret („Divja konjica Eni“). Hvala na njenoj kampanji, pismima u Kongres i dokumentarnim filmovima, javno mišljenje se promenilo. 1959. godine usvojen je prvi zakon o zaštiti muštaniga, ali je bio slab. Pravi preokret se dogodio 1971. godine, kada je predsednik Ričard Nikson potpisao Wild Free-Roaming Horses and Burros Act.

Osnovna stanja zakona

Zakon je proglasio divje konje i osle „živim simbolima istorijskog i pionerskog duha Zapada“. Oni su dobili zaštitu na zemljama upravljanim Uredom za upravu zemljom (BLM) i Lesnom služбом SAD-a. Važni stavovi: zabranjen je otalak, povreda, ubijanje ovih životinja bez posebnog dozvole; priznavanje ih kao delove prirodne sredine, a ne „nepravilnog stoka“; povlačenje na BLM obaveze upravljati populacijom „na nivou koji će omogućiti zdrav balans“ sa drugim vrstama i zemliskim iskoristima. Međutim, zakon ne daje životinjama pravo bezkontrolisanog razmnožavanja. BLM može otalakati više konja i predati ih u privatne ruke (usvojenje). Ali ubijanje ih je zabranjeno.

Kako radi uprava populacijom

Svaki 3-4 godine BLM provodi popis broja konja. Određuje „odgovarajući nivo uprave“ (AML) za svaku zonu. Prekomerne (obično nekoliko tisuća glava godišnje) otalakaju sa pomoću helikoptera (zagone u zaloge). Zatim konje šalju u sadržajne centri, gde ih se može usvojiti za malu platu (125 dolara). Od 1971. godine više od 250 000 muštaniga su pronašli domovine. Ali problem je u tome da se ne usvoji svih. U sadržajnim centrima danas se nalazi oko 50 000 konja. Njihovo sadržavanje troši poređbini gotovo 50 miliona dolara godišnje. Kritičari kažu da je to „zoo pod otvorenim nebom“.

Kritika i sudski sukobi

Zakon kritikuju stočari (konji uništavaju travu namenjenu kravama). Neki ekologi ga podržavaju: konji nisu iskonski za Ameriku (oni su uništeni prije 10 000 godina, a vraćeni sa Evropljanima). Zato se smatraju invazivnim vrstom, uništavajući redke biljke. Zaštitnici životinja (npr., organizacija „Return to Freedom“) zahtevaju prestanak otalaka helikopterima (stres za životinje) i povećanje upotrebe kontracepcije (vakcina PZP). Sudski postupci podnose i jedni i drugi. 2025. godine BLM je predložila novi plan: sterilizacija žerbova u tabunima, kako bi se smanjila rast. Plan je odobren, ali se sporo izvodi.

Život usvojenih muštaniga

Ljudi usvajaju muštanige ne samo za spašavanje. Iz divljih konja dobijaju se izvrstanе konji za vožnju nakon obuke. Postoje takmičenja „Extreme Mustang Makeover“, gde treneri moraju u 100 dana obučiti divjeg muštanга i pokazati ga na takmičenju. Usvojenje daje životinji dom i oslobađa mesto u sadržajnim centrima. Međutim, mnogi muštanzi, posebno odrasli, ostaju u загonima, neprilagođeni za vožnju. njihova sudbina je životni zatvor. 2026. godine pokrenuta je programa „Usvojenje na udaljenost“: ljudi mogu financijski podržavati konja, bez da ga uzimaju.

Oslе: zanemareni rođaci

U zakonu iz 1971. godine spominju se i divji osli (burro). Oni su takođe potomci izgubljenih životinja (doveli su Španci). U SAD-u živi oko 11 000 divjih o斯拉, uglavnom u Kaliforniji, Arizoni, Nevada. Oni su manje popularni od muštaniga i njihovi problemi stoje u sjeni. Oslе žive duže od konja (do 40 godina), što komplicira upravu populacijom. Oni su takođe otalakivani i usvojeni. Privilovani osli su izvrstanе vješte životinje i kompanjoni za druge konje.

Moderni izazovi (2026. godina)

Do 2026. godine populacija divjih konja u SAD-u je narasla do 80 000 jedinki (pri AML oko 26 000). Centri sadržavanja su preplavljeni. Kontracepcija PZP deluje, ali je teško primenjivati u udaljenim predelima. BLM testira nove metode: sterilizacija žerbova bez otalaka (obezbeđujući drotici). Zakon o divljim konjima pokušava se preispiti u Kongresu. 2025. godine je predložen zakon kojim se dozvoljava eutanazija „neusvojenih“ konja. Zооzaštitnici su ga nazvali „zakonom o smrti“. Za sada ga nije prošao. Spor nastavlja da traje. U međuvremenu, klimatske promene sмаćuju vodotoci, što pojačava sukob.

Međunarodni kontekst

Zakona sličnog američkom nema nigdje. U Australiji brambi se smatraju štetnicima, otstreljuju ih helikopterima. U Evropi divji poni (kamargus, ekzmur) su pod zaštitom lokalnih vlasti, ali nema federalnog zakona. Kanada nema posebnog zakona. Zato Wild Free-Roaming Horses and Burros Act je jedinstven. On često služi kao uzor za aktiviste drugih zemalja, ali njegova realizacija pokazuje da ni idealan zakon ne rješava sve probleme.

Zakon o divljim konjima i oslim je kompromis. Kompromis između romantike i stvarnosti, između zaštite životinja i ekonomskih interesa, između istorije i ekologije. Danas divji muštanzi još uvek trče po prerijama Nevada. I zakon koji im daje pravo na život nije samo pravni dokument. To je podsjetnik: čak i u pragmatičnoj Americi ima mesto za san. Ali ovaj san zahteva novac, strpljenje i spremnost da se spori.

Permanent link to this publication: