Centralno jelo na novogodnjem stolu različitih naroda: simbolizam, evolucija i kulturologički kod

Uvod: Gastroonomija kao tekst praznika

Novogodишnje večerja nije samo prijem hrane, već složen ritual u kojem glavno jelo igra ulogu ključnog simbola, kodirajućeg kolektivne nade, istorijsku memoriju i predstave o blagoslovljenosti. Etnografi i antropolozi hrane (poput Sydneyja Minca, autora dela «Sladost i vlast») smatraju prazničku hranu kao «tekst» koji se može pročitati, otkrivajući vrijednosti društva. Glavno jelo je često vezano za ideje bogatstva, zdravlja, uspeha i kontinuiteta, a njegov izbor je određen geografijom, religijom i društvenom istorijom.

Evropa: od svinjske glave do grožđa

Istorija novogodišnjeg stola u zapadnoj, srednjoj i severnoj Evropi je bila uvezan sa agrarnim ciklusom i zimnim ubojom stoke.

• Nemačka, Austrija, Skandinavija: Tradicionalno glavno jelo je dugo vremena bilo pečeni svinjski poročić ili svinjski okorek. Svinja simbolizuje blagostanje i napredak (smatralo se da životinja, za razliku od kućice koja se skreće unazad, uvek ruje zemlju napred). U Saskoniji još uvek daruju marципanske poročice. Interesantan fakt: U srednjovjekovnoj Nemačkoj postojao je običaj «Neujahrsschrei» (Novogodišnji krik): prvi koji vidi poročić u novom godinu mora da krika o tome, kako bi privukao sreću.

• Španija, Portugal: Ovdje je ritual premjestio sa glavnog jela na slatkišno-voćni. Iza boja kučana španci jedu 12 grožđa (em las doce uvas de la suerte), po jedno na svaki udar, zagonđavajući želje za svaki mesec godine. Tradicija je nastala početkom XX veka kao oštrim potez vinarstva iz Alicante, kako bi se izveli nadmirovi uskoci, i brzo je postala nacionalnom. U Portugalu istim ciljem služi izюм.

• Italija: Na jugu zemlje (Napulj, Kampanija) obavezno je jelo od čičevice sa kolbasom «dzampone». Kružna oblik čičevice podsjeća na novce, predviđajući bogatstvo, a masna svinjska kolbasa simbolizuje bogatstvo. Na severu (Lombardija) ovu ulogu igra pečena svinjska glava (em cotechino con lenticchie).

Slavenski svet: kutja i olijve

• Rusija, Ukrajina, Belorusija: U predrevolucionarnoj epohi i u ruralnoj tradiciji glavno jelo sočelnika (predvečer Rождеštva) bilo je kuća (sočivo) — kuharica od celih zrna (pšenice, ječma, riže) sa medom, makom, orašcima i uzvarom. To je najstarije pominačno i praznično jelo, simbol besmrtnosti, plodnosti i blagoslovljenosti roda. U sovjetskom periodu, sa sekularizacijom Novog godine, glavno jelo je postao salat «Olijve». Izumljenje salata u 1860-ima francuskim kuharom Lucienom Olijem za moskovski restoran «Ermitaž» je samo početak priče. Salat je drastično izmenjen u sovjetskom periodu (umesto rybice — doktorska kolbasa, umesto kapersa — zelena grožđica), postavši gastronomskim simbolom epohe deфицita, gdje je u jednom jelu uspelo sakupiti maksimum nedostupnih u običnim danima delikatesa: kuhanu kolbasu, jaja, konzervisane voće, majonez. Njegova univerzalnost, sastojanost i prazničnost su ga učinili kulturološkim fenomenom.

• Poljska, Češka: Ovdje je takođe sačuvana tradicija kuće (poljski kutia, češki koutě), ali često kao jedno od mnogih ritualnih jela. Središtem stolova može biti pečeni karp (posebno u Češkoj), čija je češija, položena u novčanik, obećava novac.

Azija: uska od života

U zemljama istočne i jugoistočne Azije, gdje slavijo Lunarni novi godinu, simbolizam hrane je najjači i najjasniji.

• Kina, Tajvan, Singapur: Obavezno jelo je uska dugog života (em chaoshoumyan). Njena posebnost je dužina: usku se ne treba rezati i treba je jesti, ne oduscutavajući, kako bi se ne «skratio» život. Pодаje se često sa pelerinama (em dziaozzi), oblik kojeg podsjeća na zlatne sločajeve. Interesantan fakt: Za vrijeme dinastije Min (XIV–XVII vekovi) postojao je običaj sakriti monetku u jedan od pelerina. Onaj kojem se monetka dostala, smatran je srećnikom za cijeli godinu. Danas monetku često zamjenjuju arahis (simbol zdravlja) ili fig (simbol potomstva).

• Japonija (O-sègatsu): Tradicionalno novogodišnje poslasticе — je oséti-réri, set lepo ukrašenih jela u posebnim lakiranim kutijama (em dzubako). Svaki komponent ima značenje: krevetke — dugovječnost, crne bobi — zdravlje, ikra sela — mnogobrojni potomci, kamaboko (ribne kotletine) — uspon sunca. Centralnim može biti moti — rišne lepiševe, koje se često jedu u supu odzoni. Proces pripreme moti (em moticuki) — ritmično đubrenje varjenog riže drvencima — sam po sebi je obred porodica spajanja.

• Vietnam (Tet): Glavno jelo je banting ili bantet (u južnom varijantu) — kvadratni ili cilindrični rišni pit (sa začinom od svinjske mesa i boba mung), zavijen u lišće banane i dugo kuhan. Njegova oblik podsjeća na zemlju (kvadrat) i nebo (krug), a zeleni boja lišća simbolizuje proljet i obnovu. Priprema bantinga — dugi obred porodice pred praznikom.

Amerika: globalno i lokalno

• SAD: Zbog multikulturalnosti zemlje ne postoji jedinstveno jelo. Međutim, zahvaljujući medijalnom uticaju (film, TV) stvorio se nekakav zajednički obraz: to je pečena indijanka ili šunjak (često kao alusija na Dan zahvalnosti) i bobovni sup Hoppin' John na jugu zemlje. Ovaj sup od crnog graha (simbol novca), riže i svinjskog mesa ima zapadnoafričke korijene i, po vjerovanju, donosi sreću.

Završetak: Hrana kao zaklinanje za budućnost

Glavno novogodišnje jelo je uvek više nego hrana. To je hranačno želje, materializovana nade. Evolucija ovih jela (od sakralne kuće do sovjetskog olijve, od domaćeg poročića do španskog grožđa) odražava promene u društvu: urbanizaciju, globalizaciju, promenu ideologija. Ali njihova ključna funkcija ostaje nepromijenjena: kroz zajedničku večeru i akt uživanja «pravilne» hrane, društvo simbolički programira budućnost na blagostanje, zdravlje i jedinstvo, stvarajući ukusni anker za kolektivnu identitetu u idućoj godini.

Permanent link to this publication: