Сочельник код христиана у Малой и Переднеj Азиj: у колибеle tradicije у условjima nestajanja

Уvod: Na istorijskoj rodnoj под давлением историје

Мала (Анатолија, територија Турске) и Переднеj Азиj (Левант: Сириjа, Ливан, Иорданиjа, Палестина/Израел, Ирак) — оjаниj где се родило и оформило христианство. Данас хришћанске заједнице овде представљају брзо смаљујући стариjе мањине, које очувају уникетне, често дохалкидонске традициje. Ијих Сочельник — то не само религиозни празник, већ акт културног и етноконфесионалног преживљавања, где ритуал постаје код памји и отпора асимилацији. Празновање се одвија у условjима политичке нестабилности, емиграције и, често, директне претње.

Ландшафт заједница: мозаика стариjих цркава

Православни (Антиохиjска, Иерусалимска, Константинопољска патријаршија): Грци, арапски православни, малиjе заједнице у Турској.

Стариjевосточне (дохалкидонске) цркве:

Арменска Апостолска црква (Армениjа, диаспора у Турској, Ливану, Сириjи, Ираку).

Сириjска православна црква (яковити) и Сиро-яковитска (Сириjа, Турска).

Коптска православна црква (Египет, али историски повезана са регионом).

Ассирийска Црква Истока (несторијани) и Халдейска католичка црква (Ирак, Сириjа, диаспора).

Восточнокатоличке цркве (Маронитска, Мелкитска, Халдейска и др.), очувајући источни обред у саopку са Римом.

Протестантске заједнице, настале у XIX-XX веку.

Објединjuвајуће одлике: строг пост и литургијски врх

Иако постоје разлике, има и објединjuвајуће елементи, који имају корене у стариjој пракси.

Строг пост (Рождественски пост): За већину цркава период поста траје 40 дана. 6 јануара (или 5 јануара, у зависности од календара) — дан најстрогог воздерживања. У арменима то је последњи дан поста «Арачаворка». Пища — само растителна, без масла. То не само дисциплина, већ сакрално саopкуство у очекивању воплошавања.

Богослужење као најважније догађај: У одлику од западне моделjе са својим породичним вечерјем, центар тежине је на дугом, често ноћном богослужењу. То не «меса», већ сложен комплекс служби: Великe повечерje, Утренja, Божествена литургија. У арменима ујутро 5 јануара служи се литургија «Чрагалуйц» (Зажигање светиљника), симболизујући свет Вифлеемске звезде.

Специфика по регионима и конфесијама

Армени
«Ташнадрик» (Տաշնադրիկ) или «Хндровац»: Вечер 5 јануара (канун Рождества и Крещења, обесећиваних заједно 6 јануара). Породица се састаје око стола, где централно место заузима «кчар» (пшенична каша) са изюмом, орахом и сушеним плодом, и печена риба. Глава породице чита одломак из Библије о Рождеству.

«Чрагалуйц»: После вечере зажигају све светиљнике у дому, симболизујући свет Христа. Деца добијају дарове. У диаспори (укључујући и Стамбул) ovо вече — моћан акт етничке консолидације.

Сириjци (яковити и сиро-яковити)
Пост и молитва: Дан провеђен у молитви. Вечером 6 јануара породица се састаје на скромну трапезу од постних јела: чечевична супа, боб, пита, оливи.

«Лилят аль-Милад» (Ночь Рождества): После полуноћи или рано ујутро 7 јануара служи се торжествена литургија на сириjском (арамејском) језику — језику Иисуса Христа. Ово је клучни момент очувања литургијског језика предака. У селima на северу Сириjе и у Турској после службе обичано је хођење у гости до рођацима.

Ассирийци и халдеи (Ирак, Сириjа, диаспора)

«Лейля д-Ялда» (ноћ Рождества): У условjима nestajanja заједница на исторској родноj (Ирак) ритуали се упростићу, али очувају се у диаспори. Вечером породице се састају на вечеру, обавезним елементом којег је «пхалла» (рождественски пудинг) и печена птица (после поста). Чита се историја Рождества.

Особен симболизам: За оve народе, преживели геноцид и прогон, Рождество — такође симбол наде на национално и културно обновљавање.

Православни арапи и Грци (Левант, Стамбул)
Вечерња и Литургија Василија Великог: Вечером 6 јануара служи се дuga трапеза. У храмовима Иерусалима и Вифлеема она одвија се са осојбеним торжеством, са учешћем патријараха. За православне арапе ово је празник дубоко породични и заједнички.

Ужин после службе: Трапеза («аль-аша») обухвата постна јела: «мждуру» (чечевица са riшем), «хуммос», боб, солониh. Месни јела се одложују на 7 јануара.

Грци Константинопоља: Малочислена заједница у Стамбулу обесећује празник у грчком кварталу Фенер. Ијих Сочельник — демонстрација настављајућег присуства на земљи, где некад се налазио светски центар Православља.

Маронитски и мелькитски католици (Ливан, Сириjа)
Синтез традиција: Сочельник спаја источни строг пост са елементима западног празника. Вечером 24 децембра (по грегорианском календару) породице одлазе на полуноћну мессу, која се служи на арапском, али по латинском обреду или својем источном чину.

Ужин «аль-аша»: После месе је празнични вечера, често већ не постна, са традиционалним ливанским јелом: кебаб, табуле, хуммус. Дарове могу се доделити у ово ноћу, што зближује традицију са западном.

Уникални локални обичаи и симболи

Вифлеем (Палестина): Овde Сочельник — догађај светског значења. Торжествено шетanje Патријарха из Иерусалима у Вифлеем и служа у Базилици Рождества Христова преносе се на цели свет. За локалне хришћане-арапе ово је врх национално-религиозне идентификације.

«Хлеб Рождества»: У многим заједницама постоји посебан слатки хлеб или пекмељ. У арменима — «новогодишњи хлеб», у сириjцима — «кличо д-Сугало».

Сено и солома: У арменским и неким сириjским домovи под скатерљу се ставља солома у спомен на ясла, пратећи стариjу општехришћанску пракси.

Интересна чиjност: У ассирийцима постоји стариjи обичај, када најстариjи члан породице чита молитву над собраним, држећи у руци пучак сувих грана (талифа). zatим гране подноју, и сви присуствени три пута скокну кроз пламен, изрекавши пожелја. Оvо ритуал, који има дохришћански корене (везан за култ сунца), потпуно је хришћанизован и осмислен као очиствљење пламеном пре празника Бога-Сунца Истине.

Изазови современоj: између емиграције и фундаментализма

Празновање Сочельника у региону данас одвија се под знаком раце и губитка.

Излaz: Масовна емиграција због ратова и економских тешкоћа опустошава стариjе заједнице. Сочельник у диаспори (у Европи, Америци, Австралији) постаје носталгичко воспроизвођење традиција.

Преследовања: У неким регионима Ирака и Сириjе после нашествиjа ИГИЛ отворено празновање постало је опасним. Ритуали су се одселили у дубоко подземље или су упростили до минимума.

Асимилација: Младо поколje у светским земљама (Ливан, Иорданиjа) губи везу са сложеним обредима, упростирајући их до породичног вечере.

Закључење: Огњи у сумерци историје

Сочельник код хришћана Малe и Передне Азиj — то не етнографски курјоз, већ живо, али исцрпљујуће сведочење најстарије непрекинутоj традициje. Ово је празник, где литургијски језици првих векова (сириjски, арменски, коптски) зvuкају као молитва и као протест против заборављања.

У овим обредима, од арменског «Чрагалуйц» до ассирийског скока кроз пламен, кодирана је памја о хиљадитељима непрекинутоj присуства. свака зажгнута свећа у оvу ноћ у Стамбулу, Бејруту, Мосулу или Алепу — то не само симbol Вифлеемске звезде, већ симbol наде на то да стариjе заједнице, преживели империjе, геноциде и ратове, не угасну потпуно. Ијих Сочельник — тих, издржљиви акт верности: вери предака, језику богослужења и земљи, на којој ова вера родила, иако ова земља данас постала за њих страном и небезбедном. Ово је празник-памћа о томе да хришћанство дошло у свет именно овде, и иако ништа ништа, његов свет још увек не угасио.

Постоянный адрес данной публикации: