Zašto se pasa ne puštaju na Wimbledon: tradicija, travna površina i kvarant

Predstavite se: vi ste prva raketa sveta, osvojili ste meč na Wimbledonu, izišli ste na kort da pozdravite publiku, a vaša pasa čeka vas u hotelu. Ne na tribinama, ne iza kulisa, ne u posebnom mestu za domaće životinje. Jednostavno čeka. Za Arelu Soboljenko, koja putuje sa svom kavaler-kinz-čarlsom po imenu Eš po cijelu svet, ova realnost postaje glavna bolna Wimbledona. «Mi je boli ostavljati ga samog u kući, jer se on jako privikuje i pati, ostajući jedan sam», — priznaje teniserka. Ali organizatori najstarijeg teniskog turnira sveta ostaju neprekloni. Pasa na Wimbledon ne puštaju. I ovaj zakon ima barem tri očigledne razloge koji se korijenjuju u dubinu veka.

Tradicija dugačka gotovo 150 godina

Wimbledon nije samo turnir. To je hram tenisa, gde svaka tradicija je sveta. I zabranu domaćim životinjama smatraju jednom od najstarijih. Gotovo pola veka, Sveengleski klub loun-tenisa i kroketa sledi strogom pravilu: nema pasa na teritoriji. Ovo pravilo se odnosi na sve — igrače, gledače, goste i čak i novinare. Turnir koji do 2023. godine je zabranjavao igračima da nose bojano ili crno donje odeće, ostaje nepokolebljiv u pitanjima regulativa. I zabranu pasa je samo jedno od čvorova ove konzervativne petlje.

Međutim, u poslednjim godinama ovaj zakon je postao u meti. Sve je započelo sa «Roland Garrosom» — Otvorenim prvenstvom Francuske, gde su organizatori ne samo dozvolili igračima da privedu pase, već su i stvorili za njih stvarni servis: posebni voditelji, siteri i čak i zvanične akreditacije za domaće životinje. Mira Andreeva, koja je osvojila «Roland Garros»-2026, slavila je pobedu na kotu zajedno sa pasom — i ove slike su obletele ceo svet. Nakon toga mnogi su očekivali da će i Wimbledon da se smekne. Ne očekivali su.

Tri glavne razloge za zabranu

Zašto pa organizatori Wimbledona upорно drže se ovog pravila, unatoč molbama igrača i kritici, uključujući 18-kratnu šampionku Martinu Navratilovu, koja je nazvala objašnjenja Wimbledona «izgovorom»? Odpot je skriven u tri faktora.

1. Trava je sveta

Prvi i najvažniji razlog je trava. Wimbledon je jedini turnir Velikog šлемa koji se održava na travnom pokrivu. I ova trava nije samo gazon. To je pažljivo održavanje, izmereno do milimetra pokrivalo koje zahteva godišnji održavanje. Pasovi mogu oštetiti ne samo korte, već i okolna polja, uključujući poznati Holm Henman, gde gledači sjede na travi za vrijeme utakmica. Organizatori se brinu da bi jedan pas mogao ostaviti trag koji će biti vidljiv na idealnoj zelenoj površini. «To nije samo korte, već i polja. To se loše kombinuje sa pasovima, travom i javnim prostorima», — objasnio je novinar John Vertheim.

2. Britanski kvarantični zakoni

Drugi razlog su stroga kvarantična pravila Velike Britanije. Ujedinjeno Kraljevstvo je uvijek poznato po žestokom pristupu uvozu životinja. Čak i ako je pas došao iz zemlje sa blagopolučnom epidemiološkom situacijom, procedura uvoza zahteva mnogo dokumenata, vakcina i ponekad čak i kvarant. Organizatori Wimbledona ne žele preuzeti odgovornost za prvo izvođenje ovih pravila za desetke pasa koji bi mogli doći sa igračima. Jednostavno je zabraniti sve — i ne brinuti se.

3. Historijsko naslijeđe

Treći razlog je duh Wimbledona. Turnir koji započinje 1877. godine je uvijek bio konzervativan i cеремonijan. Beli odjećni kod, kraljevska ложa, tišina tijekom izvlačenja — sve to su dio unikatanog atmosfere. I zabranu pasa smatraju jednom od nedostajecâ ove atmosfere, kao što je i ključica sa slivcima. Direktor kluba Sally Bolton je potvrdila: pravila će ostati nepromijenjena. «Ova politika djeluje već godinama i ne bi trebalo izazvati nezadovoljstvo sa strane igrača», — izjavila je.

Izuzeci koji potvrđuju pravila

Zabranu na Wimbledonu ne smatramo apsolutnom. Na teritoriju kluba se dopuštaju službene pase — pase-povodioci, pase-pomocnici za ljude sa oštećenjem pokretačkih sposobnosti, za slaboslušnike, pase koji reaguju na napade epilepsije i pase za ljude sa autizmom. Za njih je posebno izgrađena zona na gornjem dijelu terase Aorangi. I iza Holma Henmana postoji posebna zona za izvodnju službenih pasa sa bazenom i ćelija. Ali za domaće životinje — stroga zabran.

Ovaj kontrast je posebno izražen na sporedu sa «Roland Garrosom», gde su organizatori otišli na sreću igračima i stvorili stvarni raj za pase. Tamo pasovi dobivaju akreditacije, za njih se brinu profesionalni siteri, a igrači mogu vidjeti svoje četvoronožne prijatelje odmah nakon utakmica. Na Wimbledonu, čak i legendarnu Martinu Navratilovu u 2025. godini, nisu puštili u restoran sa pasom.

Pitanje o pasu kao ogledalo vremena

Spor oko pasa na Wimbledonu nije samo rasprava o domaćim životinjama. To je sudar dva sveta: tradicionalnog, konzervativnog Wimbledona i modernog, fleksibilnog tenisa, gde igrači putuju sa obiteljima i pasima, a turniri se bore za naslov najdruštvenijeg. Arina Soboljenko, koja naziva šetnje sa Ešom «vrsta meditacije», predstavlja novo generaciju tenisera, za koje je život na turniru ne samo kort, već i osobno prostor, komfort i emocionalna podrška.

«To je samo malo puškasto biće koje uvek želi objacanja i ljubavi», — kaže ona. I u tim riječima — cijela filozofija: sportaši su takođe ljudi, i oni trebaju podršku, čak i ako je ta podrška u vidu četiri noge i mokrog nosa. Za sada, Wimbledon nije spreman za takve promene. Ali, možda za nekoliko godina i ta tradicija će pasti — kao što je pao zabran na bojano odjeće, kada je izgrađena krov preko Centralnog kota. U konačnici, čak i najsvetiji običaji se kada god promjenjuju. Ali za sada — nema pasa.

Permanent link to this publication: