Свет Владимира Высоцкога: песnik koji je govorio sa budućnosti na «ty»

On nije bio disident, ali ga nisu dopuštali da ide van granica. On nije bio političar, ali ga su slušali svi u zemlji. On nije bio prorok, ali njegove stihove su bile točnije mnogih prognoza. Vladimir Vysotski — čovjek koji je pevao gorkim glasom o tome što drugi su bili strahovi da kažu šapotom. njegov svet — svet sovjetske svakodnevnosti, ali u njemu se vide oznake budućnosti koju danas poznajemo. On pisao o slobodi kad je bila pod zabranom. O unutrašnjoj emigraciji, kad je vanjska bila nemoguća. O izboru, kad ga je gotovo nema. I zato njegova poezija ostaje ne samo dokument epohe, već živi dijalog s nama, danasnjima.

Svet, u kojem je živio: sovjetska realnost kao pozadina i junak

Vysotski se nije odselio u apstrakcije. njegovi junaci — vozači, alpinisti, kriminalci, vojnici, pomorci, liječnici. On pisao o tome što je vidio i čuo. Ali iza svakih svakodnevnih detalja je bio dramatičan izbor. njegova pesma «Kone prevarivši» — to nije samo o konjima. To je o čoveku koji vodi život, ali ne zna da li će izdržati. njegova «Ohota na volke» — to nije samo o životinjama. To je o društvu u kojem troše onih koji ne pasuju. njegov svet je uvek na rubu: između istine i laži, između života i smrti, između slobode i ćelije. I upravo ta graničnost čini njegovu poeziju tako živom.

Like Vysotskog: ključevi za razumevanje vremena i čoveka

Like pesnika — to nisu samo metafore. To su skoro arhetip. «Strana kolija», «vertikal», «banja po- belom», «parus», «samoubistvo u cirkusu». Za svaki stoji cela filozofija. «Vertikal» — to nije samo alpinizam, to je način da preživiš u svetu gde je sve horizontalno, gde nema podrške. «Strana kolija» — to je sudbina u koju te su zanesli, i više počinješ po njoj, iako želiš okrenuti. «Banja po- belom» — to je pokušaj da se počistiš, da si ispratila smeti sa sebe grube svieta. Vysotski je bio majstor svakodnevnih metafora: on je uzimao običnu stvar i činio je simbolom. I to činilo njegove stihove dostupnim i dubokim u isto vreme.

Šta je predvidio: proročanstva koja su se ispunila

Danas vidimo koliko je Vysotski ispred vremena. On pisao o totalnoj nadziri, o ljudima koji su «izdavali jedni druge» — i to je postalo stvarno u dobu digitalnog kontrole. On je govorio o «masovnom psihozu» — i to vidimo u društvenim mrežama. On je upozoravaо da se čovek može slomiti ne samo zatvorskom, već i «starosobnom» — i to je potvrđeno današnjom politikom mnogih zemalja. On je jedan od prvih koji je govorio o «unutrašnjoj emigraciji» — kad čovek ostaje fizički u zemlji, ali mentalno izlazi iz nje. Danas je to pojavljivanje postalo masovnim.

Naročito proročarski zvuče njegove stihove o vlasti koja ne sluša glas naroda, o sudijama koji su suđuju ne znajući istinu, o ljudima koji su prestali vjerovati u pravdu. On nije zvao imena, već je stvorio sliku sustava koji živi po svojim zakonima. I ta slika je postala iznenađujuće stabilnom.

Čovek na rubu: egzistencijalni junak Vysotskog

junak Vysotskog uvijek stoji pred izborom. On nije siguran o sutrašnjem danu, ne zna što ga čeka iza krivice. Može se puknuti, pasti, izgubiti. Ali on ide. njegov «krik u tишini» — to je pokušaj da bude čutan u svetu gde nitko ne sluša. To je veoma savremeni junak: uplašen, nesiguran, ali ne predaje. On je poznat svakom ko osjeća pritisak okolnosti.

Vysotski nije predlagao lako rješenja. On je pokazivao kako je teško ostati čovekom u svetu koji stalno pokušava te slomiti. I to je njegovo glavno proročanstvo: buduće ne postane lakše. Ali imamo izbor — ići ili stajati.

Vysotski danas: zašto njegova poezija ne postaje zastarijele

Prošlo je pola vijeka, a mi još uvijek slušamo njegove pjesme, čitamo stihove, citiramo izreke. Zašto? Jer je pisao ne o vremenu, već o čoveku. njegovi junaci van vremena: oni traže smisao, ljube, patte, bore se. njegove teme su univerzalne: sloboda, čast, samostalnost, vjerovanje, smrt. njegov jezik ne stari — jednostavan i točan, kao udar. On se nije bojao biti smiješan, grub, nježan, žestok. On je bio živ.

U dobu kad sve postaje virtualno, njegov glas je glas živog čoveka koji govori sa teom očima u oči. I to je njegova moć. Vysotski nije otišao. On je ostao sa nama — u svakoj pjesmi, u svakom stihu, u svakom pogledu na svet koji traži istine.
© library.rs

Permanent link to this publication: