Каготи у историји Западне Европе: штамп изолације

Каготи (фр. cagots, такође познати као agotes, caqueux, gésitains у различним регионима) представљају једну од најзагаднијих и најмаље истражених маргинализованих група у историји Западне Европе. Преко скоро хиљадите година, од X-XI до XIX века, они су постојали у изолацији у регионима југо-западне Француске (Гаскоњи, Беарн, Гијен), северној Шпанији (Наварра, Арагон) и делом у Швајцарској. Име њиховог феномена је унико: за разлику од Јевреја или Цигана, каготи нису били етнички, језички и религијски одликовани од околног становништва, али су при том били подложни жестокој и системској сегрегацији, засnovане на социјалном штампу, пориће којег је заборавио чак и сами прогонитељи.

Спољашња ограничења и «ритуална нечистота»

Дискриминација кагота била је ритуално-битова и била је утврђена у локалним законима (fors) и црквеним наредбама. Њих су принудили да живе у одвојеним квартовима на удаљености од села, често иза реке или у мочварној земљи. Им је забрањено:

• Вступати у браке са не-каготима под претњом смрти.

• Дотичати хране на тргу без посебне палке-указника.

• Стапати босим на трг (да не «оскверне» земљу).

• Занимати се земљорадњом, повезаном са земљом, због страха «отровити» је.

Им је дозвољено само професије, косвено повезане са «нечистотићем» или смртју, што их зближува са јапанском кастом буракумин: стругарско и бондарско дело (рад са дрвом, које већ «умрло»), али и professions de sang — рад кровельника ( zbог коришћења коже животиња) и гробара. Занимљиви факт: у многим црквама до данас су очувани одвојени, дуже улази за каготе (т.н. porte des cagots), кроз које су улазили на стајање у задњој зиду или на одвојене, оградене клупе. Чашу за свету воду им су подавали на дугу лопату, а причасти су их узимали одвојено.

Хипотезе о пореклу: од прокажених до остатака доиндоевропског становништва

Загадка порекла штampa породио је многе хипотезе, ни једна од којих није окончно доказана. Историографија XIX-XX века предложила је следеће верзије:

1. Потомци прокажених (најпопуларнија у Средњем веку): Сматрало се да каготи или сами страдају од проказе (лепре), или да потичу од болесника. Иако видљиви знаци болести код њих често нису били присутни, на њих су пренели цео комплекс ритуалних ограничења, намењених прокаженим.

2. Остатци вестготова или сарацина: У народној етимологији реч cagot често води до caas Gott («пси Готов») или canis Gothorum. Сматрани су потомцима поразних вестготова-ариана, еретика или чак мавра, који су заостали после Реконкисте.

3. Реликти доиндоевропског становништва: Неки современи научници (нпр. историчар Ги Боже) виде у каготима потомке аквитанских или баскских аутохтонних племена, која су постепено одбијена и маргинализована келтима и Римљанима. Њихова професионална специјализација може се развићи још у доисторско време.

4. Жертве социјалног конструирања: Современа историчка антропологија склони се да сматра каготе резултатом социјалног мифотворства. Обществу је била потребна interna «група одбацивања», козел отпущења, на који се могло пројектовати колективни страхови (пре болести, смрти, инаковости) и pojačати сопствену идентитет. Од момента стварања ове групе, њене границе су биле подржаване системом забрана и предрасуда.

Емансипација и изумирање

Почетак краја система кагота положила je Велика Француска револуција. 1789. године каготи су активно подржали револуционерне идеје, надајући се равенству. 1790. и 1793. године Законодавно собрание и Конвент су издали декрете о њиховом пуном уравнувању у правима. Међутим, на пракси предрасуди су биле снажније од закона. Сегрегација у станишту се задржала до краја XIX века. Стигма је окончно изумрла само са унификацијом француског друштва, урбанизацијом и Првим светским ратом, када су у окопима избришане сословне и регионалне разлике.

Наследство и памћање

Данас потомци кагота су потпуно асимилирани. Њихова историја постала je предмет академских истраживања и локалне памћања. Ова историја служи као снажан спомен о том, како социјална штampa, која је изгубила чак и разумно пориће, може вековима да се репродукује кроз бытове праксе и ритуали, стварајући замкнути круг изолације. Каготи нису само историски курези, већ јарок пример о том како друштво конструише «унутрашњег страног», чија вина се састоји само у приписаном статусу, и како тешко је да се разбију системи угњетавања, засноване не на реалним разликама, већ на дубоко укоренjen мифовима. Њихово истраживање остаје актуално за разбирање механизама формирања предрасуда, ксенофобије и социјалне изолације у сваку епоху.

Постоянный адрес данной публикации: