Kritika koncepta «Koncerta Evrope»: hijerarhija, represije i iluzija reda

“Koncert Evrope” (1815-1914), sistem kolektivne bezbednosti velikih država ( Rusija, Austrija, Prusija, Velika Britanija, Francuska) koja se dogradila nakon Bečkog kongresa, tradicionalno se predstavlja kao uzor uspešne diplomacije koja je osigurala gotovo stoljetno odsustvo evropskih ratova (Pax Britannica). Međutim, kritički analitički pregled ove modele otkriva njenu duboko problematičku esencu: ona je bila konzervativni, elitarni i represivni mehanizam koji, potiskujući potrebne promene, na kraju je uzgajao semena još većeg konflikta.

1. Antidemokratski i antinacionalni karakter

Glavni princip “Koncerta” — legitimizam — značio je podršku “zakonitim” (tj. tradicionalnim, često monarhističkim) dinastijama i negovanje nacionalnog i liberalnog suvereniteta naroda.

Podučpljenje nacionalnih pokreta: “Koncert” je smatrao nacionalizam za smrtonosnu ugrozu stabilnosti. To se iskazalo u žestokom potiskivanju avstrijskim buna u Italiji (1820-1821, 1831) i, što najbolje iskazuje, u porazu polskog listopadnog ustanka (1830-1831) carskom Rusijom pri milčljivom saglasju drugih država. Poljska, čiji nacionalni nameri su bili zanemareni na Bečkom kongresu, postala je glavna žrtva sistema.

Nepriznanje revolucija i liberalizma: Sveti savez (idejni temelj “Koncerta”) otvoreno je deklarirao pravo na intervenciju protiv revolucionarne “zaraze”. To je vodilo do francuske intervencije u Španiju (1823) za obnovu apsolutizma kralja Ferdinanda VII i avstrijskog ulaska u Neapol i Piemont (1821). Sistem je radio na zamrznjenju političkog razvoja celih regiona.

Kritika: “Koncert” je osiguravaо mir ne za narode Evrope, već između njezinih aristokratskih elit za račun istih naroda. On je umetno konservisao zastarele imperijske strukture (Osmansko, Austrijsko carstvo), što je samo akumuliralo eksplozivno napetost.

2. Izborčnost i lažnost: “Koncert” kao klub velikih država

Sistem je funkcionisao kao isključiv klub, čiji pravila su se primenjivala izborčki, u zavisnosti od interesa “petorke”.

Princip neujednačavanja kao alat: Velika Britanija, posebno nakon odlaska Kanninga, često je koristila princip neujednačavanja u unutrašnjim delima drugih država ne zbog idejnih razmišljanja, već za blokiranje kolektivnih dejstava “Koncerta”, koja su suprotstavljala njenim interesima. Na primer, ona je odbila podržati intervenciju protiv španskih kolonija u Latinskoj Americi, preferirajući da otvori te tržišta za svoju trgovinu.

Double standards u istočnom pitanju: Kada se radi o grčkom ustanku (1821-1830) protiv Osmanskog carstva, interesi država su se razveli. Rusija i Velika Britanija, sledivši sopstvene strategiske i komercijalne ciljeve, na kraju su podržale stvaranje nezavisne Grčke, prekrivajući princip legitimizma u odnosu na zakonitog sultana. To je pokazalo da ideološke doktrine lako se odbacuju u korist stvarne politike (Realpolitik).

Ignorisanje malih država: Sudbine Belgije, Srbije, Grčke su odlučivane u kabinetima velikih država bez obzira na volju njihovog naroda. Belgijski ustanak (1830) i sljedujuća međunarodna konferencija, koja je priznala nezavisnost Belgije, nisu bili trijumf “Koncerta”, već prisilna predaja fait accompli, koju je trebalo legalizovati kako bi se ne izazvala velika vojna.

3. Neispostavnost adaptacije na modernizaciju i rast nacionalizma

“Koncert” je bio sistem za mir početka XIX veka i nije uspeo da se prilagodi snažnim društvenim silama koje su izazvale industrijska revolucija i obrazovanje.

Proleć naroda (1848-1849) je postao totalni neuspeh sistema. Revolucije koje su obuhватile celu Evropu su pokazale da “Koncert” ne može da upravlja unutrašnjim procesima u državama. Vratio red se ne zahvaljujući kolektivnim dejstvima “Koncerta”, već zahvaljujući žestokim represijama nacionalnih oružanih snaga (avstrijskih, pruskih, ruskih). Same države u tom trenutku su bile previše slabe ili zauzete unutrašnjim problemima za koordinaciju.

Ujedinjenje Nemačke i Italije: Ovi procesi, ključni za evropsku historiju, su prošli protiv i izvan “Koncerta”. Ujedinjenje Italije je postignuto revolucionarnim ratovima (G. Garibaldi) i diplomacijom Piemonta sa podrškom Francuske (Napolеon III), a ne odlukom kongresa. Ujedinjenje Nemačke “željezom i krvlju” (O. von Bismarck) je serijom ograničenih ratova (protiv Danske, Austrije, Francuske), koje “Koncert” nije uspeo da previše. Bismarck je mešovito manipulirao njegovim suprotnostima, izolujući suparnike.

4. Kultivisanje imperijskog suparništva i militarizma

Paradoxno, tražeći mir, “Koncert” je institucionalizovao i legalizovao imperijsku ekspanziju kao “civilizatorsku misiju”, što na kraju je podorvalo stabilnost.

“Velika igra” između Rusije i Velike Britanije u Centralnoj Aziji i kolonijalna trka u Africi (“dugačka borba za Afriku” nakon 1880-ih) su iznesle konkurenciju izvan granica Evrope, ali nisu je uklonile. Ovo suparništvo je stalno otravljalo odnosi između članova “Koncerta”.

Priprema za rat: Dugi mir, osiguravan sistemom, je iskorišćen ne za razaraženje, već za bezpredektnu borbu za naoružanje, tehnološku militarizaciju i razvoj teških vojnih planova (kao poznati “Plan Schlieffena” u Nemačkoj). “Koncert” je stvorio iluziju upravljivosti, pod kojom su se akumulirale nerazrešenе suprotnosti.

5. Fundamentalni nedostatak: nepostojanje legitimnih mehanizama za promenu status-quo

Najdublja kritika “Koncerta” se zaključuje u tome da on ne predviđa mirne, legitimne puteve za ispunjenje ambicija rising powers (uzlaznih država) i promenu teritorijalnog reda. Nemačka, koja se ujedinila, je zahtevala “mesto pod sunцем”; Italija je željela završiti risoržimento; nacionalna pokreta u carstvima Habsburgovih i Osmana su se pojačavala. Sistem je mogao samo potiskivati te zahteve, a ne ih kanalizovati u pregovorni tok.

Rezultujući neuspeh — julijski krizis 1914. godine. “Koncert” nije uspeo da okupi ekstreni kongres za rješavanje sukoba između Austro-Vengarske i Srbije. Mehanizam kolektivnih savetovanja je pao pod pritiskom čvrstih saveznih obaveza (Antanta vs. Trojni savez) i logike mobilizacijskih grafikona, koji su sami bili proizvod dugog vojnog mira. Države su preferirale logiku dvustranih saveza i vojnog računa logici “Koncerta”.

Završetak: nasledstvo kontroproduktivne stabilnosti

Takođe, “Koncert Evrope” se može kritikovati ne zbog toga što nije osigurao mir (osigurao je, ali pod specifičnim uslovima), već zbog kvaliteta i cene ovog mira, kao i njegovih dugoročnih posledica.

On je bio reaktivna utopija koja je pokušala vratiti istoriju unazad.

On je žrtvovao principi nacionalnog samoubrađenja i političke slobode radi stabilnosti dinastija.

On nije uspeo da uključi snage modernizacije, što je vodilo do njegovog kraha pod pritiskom nacionalizma, liberalizma i imperijskog suparništva.

Njegovo nasledstvo je upozorenje da međunarodni red zasnovan isključivo na balansu snaga i interesa elita, bez obzira na ideologije, nacionalna nameri i pravedne mehanizme promene, je obespečen. On stvara samo privremenu pauzu između ratova, tokom koje se suprotnosti ne rešavaju, već se akumuliraju, čineći sledeći sukob još većim i uništavajućim. “Koncert” je osigurao Evropi nešto više od mira, već dugu predračunu između Napoleonike i katastrofe 1914. godine.

Permanent link to this publication: