Carcinoma дает добро (оригиналno имео - Rien à déclarer) — это француска комедија 2010. године, коja са првих минут хвата абсурдност што се дешава и обесхрабрува гледаоци да се смеју до колик. Ово не само филм о граници, већ и историја о том как два суседа, који не износе један другoga, се наложено држе заедно, јер тако наредила Европа.

О чemu филм на самоме

Дејство се одвија на франко-бельгиской граници у крају 1992. године[citation:4][citation:6]. Главни јунак — белгиjsки митарник Рубен Вандервуд (Бенуа Пульворд). Он патолошки ненавиди Француze. Не само не воли, већ и одушевно одушевлjava своју франкофобију[citation:1][citation:8]. Он са посебном енергијом претражује аутомобили са француским брзномерима, стварајући више од километар пробке, а ноћу тајно премешта границни столб унутра француског територије, како би проширио Белгију[citation:4].

Његов колега-Француз по другу стрanu границе — Матиас Дукател (Дани Бун). За разлику од Рубена, он спокоен и добродушан. Ипак, има један проблем: Матиас већ годину тајно се среће са млађом сестром Рубена — Луизом, и планира да јој направи предлог[citation:1][citation:8]. У таквој situацији, да се налади контакт са будућим зетем не може — то невишења мисија.

А тада и политика се меша. У 1993. години земље Европског сојуза потписују Шенгенско уговор, који укида контролу на границама[citation:4][citation:6]. Стационарни митарски пости укидају, а на њихово место стварају мобилне франко-бельгиске бригаде. Рубен и Матиас се наложено морају постати партнери и патрулирају границу у једној аутомобили[citation:1][citation:5]. Они морају да обију целу приграничну зону, учествујући у сумњивим операцијама за хапшење контрабандиста и паралелно откривају који од њих је више националист.

Ко снимао и ко играо

Филм снимао је Дани Бун — познат француски комик, аутор суперпопуларне комедије «Бобро поржаловать» (2008)[citation:3][citation:4]. Сценарис он написао заједно са својом женом Яел Бун[citation:4]. Ово је њихов други заеднички пројекат, и они су ишли истим путем: поново узели острый социјални конфликат и претворили га у комедiju положења.

Главну улогу белгиjsког франкофоба Бенуа Пульворд играо је тако елегантно, да су сценаристи написали специјално за њега[citation:6][citation:10]. Његов лик — карикатурни националист, који сваку малу ствар претвара у повод за демонстрацију превозходства своје нације. Дани Бун, у свою очередь, игра обаятelnог француског простака, који гледа на белгиjsког суседа са снисходтивом усмивом[citation:9].

Занимљивост: снимање се одвијало на стварном франко-бельгиском митарском постиу, и први пут у историји кинематографије организовао се прес конференцију за филм пре почетка снимања — велике су биле очекивања публике[citation:1]. Буџет филма износио је 22 милиона евра — двоструко више од претходног филма Буна[citation:1].

Чега очекивати од прегледа

Юмор у филму изграђен на типично француском самоирони и сатира над суседима. Белгијци у овој комедији приказани су као отстални провинцијали, који поштују своју земљу и сумњичливи према свему француском[citation:3]. Французи представљени су као вечно незадовољни и сматрају се боље од свих[citation:7]. Филм пун је гротескних сцена: на пример, Рубен на потпуно сериозан начин докаже, да белгиjsке вафле нису храна, већ предмет националне гордости.

Паралелно са комичном линијом се развија и романтична. Односи Матиаса и Луизе се задржавају у тајности од Рубена, и када се откриje, situација се загрева до предела[citation:1][citation:9].

И, narавно, детективска компонента: у приграничној зони дејствује банда наркоконтрабандиста, која покушава да пренесе велику партију ствари. Рубен и Матиас, по случају, бивају утянути у операцију за њихово хапшење[citation:2][citation:6].

Главна идеја филма

Лейтмотив комедије — «граница унутар сваког човека». Током филма Рубен и Матиас постепено проникаju симпатијом један другога, откривајући да њихови предрассудци били су само стереотипи, наложени друштвом и породицом[citation:6][citation:7]. Како каже један од ликова, «мир за све луђе»[citation:6]. Иронија у томе, даRubен, који уче својeg сина да се такође ненавиђе Француze, у крају крају сам прекршио овај принцип[citation:6].

Иако комедија ипак не изгледа по популарности «Бобро поржаловать», она постала топла, душевна и, најважније, наистина смешна[citation:3][citation:9]. Ово је одличан избор за вечер, када се жели одмори од тешких драма и просто посмејати до душе.

Permanent link to this publication: