Трагедија, или песма коза: од дифирамба до универзалног закона

Реч «трагедија» ушла у обич как означавање на највише степен на несрећа. Међутим, њено исконно грчко значење — τραγῳδία (tragōidía) — дословно преводи се као «козлина песма» (од tragos — козел и ōidē — песма). Ова страна, скоро парадоксална реч је кључ за разбирање једног од највећих открића античког духа — уметничке forme, која је претворила ритуално део у закон постојања човека пред лицем рока, богова и своје природе.

Извори: између ритуала и такмичењаНаучни консенсус повезује порекло трагедије са дифирамбом — хоровим гимном у част Диониса, бога виноделија, екстаза и животворних сила природе. Во време дионисијских шетња, учесници, облачени у козлине шкуре и маске (или, по друго веровање, такмичили се за живог козла као награду), изводили су песме, које су говориле о страдањима бога. Постепено из хора се изделио први глумец (према традицији, то је bio Феспис у VI веку пре н.е.), који се упутио са хором у дијалог. Тако је настала драматична структура.

Важно је раз разумети да трагедија од почетка није била забава, већ сакрално-граждански акт. Њено представљање у V веку пре н.е. у Атини у време Великог Дионисија било је догађај државне важности. Три дана такмичења трагичних поета (коже сваки представљао тетралогију — три трагедије и једну сатиричку драму) посетеle сви грађани. Оvo био је колективни искуство катализиса (очишћење) — термина, уведеног Аристотелом у «Поетици» за опишање дејства трагедије, које узрокује «сострадање и страх» и преко тога води до емоционалне и етичке разрядке.

Структура мироощушења: херој, рок, гибрис

Класична атинска трагедија (Есхил, Софокл, Еврипид) изработила неизменну структуру конфликта. У његовом средишту — херој, изузетна личност (цар, хероj мифова), наделена гибрисом (ὕβρις) — гордоштином, дерзношћу, преступном самонадејношћу, која га гура на прекрашење божијих и човечких закона.

Конфликт се развија на неколико нивоа:

Херој vs. Рок (Моира, Ананке): Предопредељење, од којег није могуће избегнути. Најсветлији пример — Едип у Софоклу, који све снаге покушава да избегне предвиђено пророчество и својим деловањем само приближава његово исполнење.

Херој vs. Божија воља: Непозната и често крвава воља богова. У «Вакханкама» Еврипида цар Пенфей казnen Дионисом за одбијање његове божанске приroе.

Херој vs. Полис (град-држава): Конфликт личне а菲特ичке истине са законом друштва. Антигона Софоклу хорони брата, прекрашавајући наредбу цара Креонта, одбранивајући «неписане, но вечне» божанске законе пред човечким законима.

Разврзаном постаје страдање и смрт хероја (или његових близака). Међутим, ова смрт није без смисла. Ово враћа нарушену хармонију, потврђује незграбност мировог поретка и закона, иако непозната за човека. Трагедија тврди: свет није справедлив са човечке тачке гледишта, али подложен високој, објективној неопходности.

Еволуција и научан анализи: од Аристотела до Ницше

Аристотел у «Поетици» (IV век пре н.е.) дао прво научно дефиницију трагедије као «подражавање дејства важног и завршеног… које се одвија преко сострадања и страха очишћење сличних афеката». Он изделио клjuчне елементе: сюжет (мифос), карактер (етос), мисао (дианойа), текст (лексис), облика (опсис) и музичка део (мелопойа). Његова теорија катализиса до данас остаје предмет оштрих спора међу филологима и филозофима.

У XIX веку Фридрих Ницше у раду «Рођење трагедије из духа музике» (1872) предложио радикално ново тумачење. Он видио у трагедији синтез два почетка:

Дионисијског — екстатичког, иррационалног, хоровог, који остварује ужас и восторг бића.

Аполонијског — пластичког, разумног, индивидуалног, који се остварује у облику глумца-хероја.

По Ницше, смрт хероја (аполонијска илузија) враћа гледаоца до оригиналне дионисијске истине света као вечно стварања и разарања хаоса. Трагедија, на тај начин, дозвољава да погледа у пропаст и да каже «да».

«Песма коза» данас: трансформација жанра

Античка форма ушла, али трагичко мироощушење останало је језгро високе драме. Његови елементи се могу наћи тamo где човек се среће са неувијекшом силом — било то рок, друштво, своја приroа или абсурд постојања.

Пример 1: Класична трагедија у ново време. «Гамлет» Шекспира — это трагедија рефлексије и неспособности да се дејствуje у свету, «извајен из сустава». Конфликт долга, мести и сумње разара хероја.

Пример 2: Буржуазна трагедија. «Смрт комивояжера» Артура Милера преводи трагични конфлиkt у социо-психолошку плоскост. Смрт Вилија Ломана — это смрт «малиот човека», раздављеног лажним идеалима америчке мечте.

Пример 3: Трагичко у филму. Филм «Соціална мрежа» (Д. Финчер) — трагедија успеха, где стварање глобалне мреже за комуникацију се обрнуло против Марка Цукерберга у потпуно екзистенцијално самосталност и губитак пријатеља.

Интересна чињеница: У 2021 години у Грцији поставили су спектакл-ораторију «Трагедија, или Песма коза», где хор се састојао искључиво од коза. Ово епатажно хода, по замислу режисера, било је намењено да врати жанру његов првобитни, ритуално-животни, дочеловички пафос.

Закључење: зашто савременим човеку «козлина песма»?

Трагедија родила се из дионисијског екстаза, али се претворила у строгу школу мисли и осећања. Она учи да гледа у лице жестокoj правди, да прихвата неизбежно, не губећи човечко достојанство. У свету, који се нада комфорту, успеху и позитиву, трагедија је подсећа на то да страдање, грешка и смрт — не сбои у систему, већ део саме ткани постојања.

«Песма коза» — это глас саме живота у својој двојној природи: творчкоj и разарајућој, разумној и безумној. Она не даје утеше, али даје нешто више — разбирање. И док човек може да осећа сострадање и страх пред лицем чуже, но можда судбине, античка трагедија ће ostати не музејски артефакт, већ неопходан инструмент за самопознавање човечког рода.

Permanent link to this publication: